ЧОВЕК више вреди мртав него жив! На црном тржишту органа развио се опасан бизнис где укупна вредност делова тела просечног одраслог човека износи чак 615.547 евра. И грађани Србије купују органе на црном тржишту.

Лекари тврде да се на црном тржишту могу наћи готово сви делови људског тела - органи, кости, кожа, крв...

Цене се разликују, па тако, рецимо, бубрег у Америци достиже цену од 198.124 евра, јетра 118.000 евра, док је желудац и слезину у Кини могуће купити за свега 384 евра.

- У Србији нелегалне трансплантације нису могуће - тврди за "Новости" професор др Томислав Јовановић, клинички физиолог, специјалиста хипербаричне медицине.

- Трансплантација органа подразумева врхунске клиничке услове. Она је спој фундаменталне науке, клиничке праксе и савремене технологије. У "дивљим" условима трансплантације људских органа су немогуће.

У трансплантацију органа укључен је тим врхунских стручњака, имунолога, генетичара, лекара. У сложеној процедури у којој се одређује и типизација ткива, прибављају се све карактеристике или живих или кадаверичних донора и одабира се особа са најмањим генетским разликама. Прво, орган са даваоца узимају високообучени лекари, потом се ради презервација (заштита) тог органа. За сваки орган који се трансплантира тачно се зна колико може бити у "посебним" условима.

- Пресађивање органа може се обављати у технички опремљеним здравственим центрима са скупом опремом - каже др Јовановић. - "У подруму или на ливади" могуће је само узети део ткива, најчешће крв, ради одређивања типизације евентуалног донора. Свака друга интервенција у неадекватним технолошким условима је немогућа.

Отуда и приче о нелегалним пресађивањима органа у примитивним, неодговарајућим условима делују као научна фантастика.

- Здравствене установе у Србији, које су оспособљене за овако велике хируршке интервенције, у државном су власништву. И у оним установама које нису државне, није могуће трансплантирати орган тајно - тврди професор Јовановић.

Трансплантација органа има и своје психосоцијално наличје. Овако велике и сложене операције не могу се обавити без учешћа социјалног радника, психолога и психијатра, посебно када је реч о кадаверичним трансплантацијама.

- Одлуку да се од најближег сродника за којег више нема спаса узме орган, прате и психолошке предрасуде. И примаоца треба психолошки припремити да прихвати орган од особе коју није познавао. То је посебно тешко када је реч о трансплантацији срца - средишта наше душе - каже др Јовановић.

Психолошки аспект нарочито је важан код донирања органа. Зато о свакој одлуци да се уступи део тела одлучује и Етички одбор.

- Наш задатак је да одредимо етичност свих процедура, уз поштовање закона - каже за "Новости" председник Етичког одбора на ВМА, професор пуковник Ранко Раичевић. - Али, и оно што је законски, не мора бити етички.

Етички одбор ВМА броји 11 чланова. То су угледни лекари, правници, новинари, економисти, судије. Састају се једном месечно. Одбор ради по пословнику, мора да има кворум и морају да гласају сви чланови. Сваки глас исте је важности.

СТРАХ ОД НЕУСПЕХА У ЗЕМЛјАМА у којима је здравство организовано добро, а ту убрајам и Србију, и где постоје високо специјализовани стручни тимови ризици су минимални, а опасности нема - каже професор Томислав Јовановић.
 - Имам утисак да нас је негде зауставила претерана критичност и бојазан од неуспеха. Неосновано, јер по броју трансплантираних органа, крајем 1990. били смо ако не равни оно блиски најразвијенијим земљама света.

- Да би случај дошао до Етичког одбора надлежна клиника за трансплантацију, мора да пријави пар - донора и примаоца када се раде живе трансплантације - објашњава професор Раичевић. - Услов је да морају бити проверени сви подаци о њиховом идентитету. Понекад се иде и до трећег колена уназад.

Пре писменог пристанка, и донора и примаоца, утврђује се њихова комплетна здравствена способност и одређује ткивна подударност.

- Тек кад се стекну ти услови, кад је све компатибилно и тачно, захтев се прослеђује Етичком одбору - каже професор Раичевић. - Надлежни лекар подноси реферат после чега се позивају обе стране на "интервју". Чланови Одбора су у обавези да их упознају са ризицима трансплантације. Наш задатак је да, првенствено, заштитимо донора.

У прошлој години Одбор је одлучивао о трансплантацији 20 бубрега и пет јетри. Одлуке се не доносе брзо. Сваку прате етичке дилеме.

На југу Србије и у појединим крајевима Црне Горе још су јаки обичајни закони по којима је доказ љубави, поштовања и патријархалне традиције ако се блиском болесном сроднику, сестри, оцу, брату, понуди бубрег, део јетре, рожњаче. На овај корак некада пристају и поред страха за сопствени живот. Тада Етички одбор преузима улогу и процењује све аспекте ове крупне одлуке. И неретко каже: "Не!"

Опрез је потребан и у супружничким односима, јер како додаје др Раичевић, када један супружник даје орган другоме, може да упадне у такозвани "емотивни кавез".

- Дилеме су велике и кад одбијате људе спремне да донирају орган, али радимо по закону и савести - каже др Раичевић. - Одбор не даје сагласност ако процени да има елемената по којима примарна породица може да буде угрожена.

Код кадаверичних трансплантација прво се утврђује мождана смрт, а потом се обавља разговор са породицом.

- Закон налаже сагласност породице - каже др Раичевић. - Стручњаци покушавају да убеде породицу, јер је то прави начин да се помогне. Један човек у стању мождане смрти може да спасе седморо људи.

Мождана смрт није кома. То је стање у коме је, практично, мозак умро, а у року од 24 до 48 сати умиру и други органи. У том стању пацијент најдуже може да преживи два дана под условом да је на апаратима.

(Наставиће се)