ТРОПОЈА, Кукс и Бајрам Цури, нису били само места за обуку Ослободилачке војске Косова. У хангарима недалеко од напуштених касарни и полигона смештани су отети Срби, Роми и нелојални Албанци. Постојао је и илегални затвор у руднику Дева, који се налази у пограничном рејону на Косову, а чији тунели воде са друге стране границе. И у њему су затвореници подвргавани тортури и мучењу, а "одабранима", оним најздравијим, најснажнијим, вађени су органи.

Према информацијама до којих је дошло тужилаштво за ратне злочине, штаб ОВК се налазио у селима Прифч и Трополи. У село Вучи Дољ, код Тропоје, на северу Албаније, у априлу 1998. са Косова је стигло руководство ОВК. Они су били смештени у кућу породице албанског премијера Саљија Берише. Главни координатор њиховог прихвата и везе са ОВК на Косову био је Сулејман Бериша, брат од стрица албанског премијера. Он је био и веза са амбасадом Косова у Тирани.

Осим што су свакодневно на Косово теренским возилима пребацивали оружје до села Јуник и Боровина, у близини Дечана, чланови уже породице Бериша, како се основано сумња, били су уплетени у мрежу монструозних злочина вађења органа затвореницима. Бубрези, јетре, срца, продавани су и до 120.000 евра на европском тржишту.

У штабу у Бајрам Цурију којим је руководио Јашар Салиху из Батуша налазила се болница за лечење рањених припадника ОВК. Има сумњи да су и у овој болници вршене нелегалне операције.

Према информацијама домаћег Тужилаштва за ратне злочине, кампови за обуку ОВК нису били искључиво на северу земље, а један од највећих био је смештен у главном граду Албаније. У центру, у Тирани, било је око две стотине људи, а у оквиру кампа се налазио и дом здравља, у којем су лечени припадници ОВК. Тужилаштво располаже информацијом да је за потребе финансирања руководство ОВК са Косова отворило банку "Дарданија" у Тирани, а новац се сливао из других банака, највише швајцарских. Тужилаштво даље има податке да су у обуци припадника ОВК учествовали бивши официри ЈНА албанске националности, којима су у томе помагали припадници Војске Албаније.

Централни војни штаб ОВК налазио се у Тропоји и био је прихватно место за муджахедине који су упућивани у редове ОВК на Косово. Један од водича и организатора илегалних прелазака са Косова био је Фадиљ Ниманај звани Тигар (припадао је јединици под командом Рамуша Харадинаја). У првом одреду Тигрових помагача били су Лјахи Брахимај, Зејнељај Агим и Мехметај Фаик.

Болницу у Тропоји за коју се основано сумња да је била место нелегалних вађења органа, обилазила су и браћа Харадинај - Насим, Шкељзем, Даут и Рамуш.

Састанци, куповина оружја и пребацивње наоружања за потребе Народног покрета Републике Косово (НПРК) која је деловала паралелно са ОВК обављани су у Куксу, у ресторану браће Суље и Бајрама Ковачија (познато је да су они одржавали везу са члановима НПРК у Швајцарској и Немачкој). За састанке су користили и хотел "Арбериа" у Тирани и приватну изнајмљену кућу на периферији Драча, а главни организатори и стратези били су Джеват Бериша, Хајрим Ченгај, Наим Краснићи, Јашар Сељијај, Сељим и Ђимшит Краснићи, Круезију Исмаиљ.

ПЕТ ТАЈНИХ ЛОКАЦИЈА Веома је могуће да су постојали илегални притворски центри, под руководством бивших припадника ОВК. О томе сведоче извештаји "Хјуман рајтс воча", као и Хелсиншког комитета за људска права чији је тим успео да посети пет таквих локација - речено је "Новостима" у Тужилаштву за ратне злочине.

Према информацијама до којих је дошло Тужилаштво за ратне злочине у време ратних дејстава многи људи српске националности су са КиМ одвожени камионима у Албанију, а једини правац је био преко граничних прелаза Ћафа Прушит и Врбница, које су контролисале албанске граничне службе.

Ахмет Кадрију из Драганца и Ахмет Исуфи из Гњилана, припадници ОВК, контактирали су породицу киднапованог Драгана Ристића из Гњилана (отет 22. јуна 1999.) и тражили новац. Уцењивали су и породице Јовице Пауновића и Драгана Арсића (киднаповани заједно 23. јула у Гњилану). Исуфи је тада рекао да се Пауновић и Арсић налазе са још 280 киднапованих Срба у логору у Бурељу у Албанији, да је управник логора извесни Раиф Алију и да ће, уз одштету, бити на слободи.

И психолози се слажу да злочине не треба упоређивати - сваки је, на свој начин, монструозан, тежак, запањујући. Али, сумња да су убијани тешки психички болесници из психијатријске клинике у Штимљу на Косову и да су им вађени органи тешко да се са било чиме може поредити. Подаци до којих су дошли истражитељи говоре да је марта 2001. група од 40 људи пребачена из психијатријске болнице у Штимљу комби возилима у правцу Врбнице у Албанију и то неколико дана после посете УНМИК полиције.

У болници су били пацијенти српске, ромске и албанске националности, а приступ болници није био могућ од 12. јуна 1999. Америчка организација "Ментал дисабилити рајтс интернационал" упутила је низ оштрих реакција на лоше услове и поступање са пацијентима, међу којима је било 200 Срба. Извршни директор ове организације Ерик Росентал изјавио је тада за Би-Би-Си да истрага о Штимљу није покренута иако се у њој налазе и ментално здраве особе.

Припадници УНМИК полиције и КФОР-а који су средином 2002. године претресли болницу, нису пронашли све пацијенте са раније евиденције. Међу 48 болесника који су недостајали биле су и Лјиљана Селим Јовановић из Бора и Мирјана Пауновић из околине Књажевца. Од 1999. године о њиховој судбини се ништа не зна.

Ова америчка организација званично је саопштила да су сви ментално оболели пацијенти на КиМ (који су лечени стационарно) били жртве насиља, тортуре, силовања и да међу њима има и оних којима су нелегално вађени органи.

(Наставиће се)