У БЛИЗИНИ градића Бурел налазила се „жута кућа“. Једна просторија унутар „жуте куће“ била је опремљена као операциона сала. У њој су хирурзи вадили органе затвореницима, написала је Карла дел Понте у својој књизи „Лов: Ја и ратни злочинци“.

Киднапованим неалбанцима са Косова, према наводима Карле дел Понте, узимани су органи ради трговине на црном тржишту, а затим су бубреге, срца, јетре... слали преко аеродрома Риназ, у близини Тиране, хируршким клиникама у иностранству. Тако су органе добијали пацијенти који су за то платили.

- Канцеларија Тужилаштва добила је информацију да су истражитељи и функционери УНМИК, преко групе поверљивих новинара, дошли до података да су током лета 1999. године косовски Албанци камионима транспортовали до северне границе Албаније 300 отетих људи. Они су прво били затворени у једном хангару у Кукешу и Тропоји. Најмлађи затвореници били су у доброј физичкој форми, храњени су, обилазили су их лекари и никада нису ударани. Они су били пребачени и на друга места, у Бурел и околину, где су потом затварани - написала је дел Понте.

У књизи се наводи да су истражитељи Хашког трибунала и УНМИК, крајем 2003. посетили кућу у којој су пронађени материјални трагови који „могу указивати на то да су у просторијама те куће обављене некакве хируршке интервенције“.

Иако су на лицу места истражитељи пронашли и комадиће газе, искоришћену иглу, две пластичне кесе шприцева, празне бочице за лекове, од којих су неки били миорелаксанти, који се обично користе током хируршких интервенција, ове наводе оповргао је локални тужилац Арбен Дуља.

- Не, није истина. Група експерта из Хага пронашла је неколико доказа, али не и шприцеве - рекао је Дуља.

А на питање новинара и истражитеља о шприцевима, Дашури Катући, унука власника куће је рекла:

- Ми их сви користимо. Деда је стар и болестан, мајка је стара, сви их користимо када морамо, а бацамо их код осталог ђубрета. Долази медицинска сестра из села, па нам она даје.

Игле, шприцеви, газа, свакако су материјали који потврђују, али су нажалост као чврсти докази недовољни. Истражитељи нису били у стању да одреде да ли су ти трагови потицали од људске крви - написала је Карла дел Понте.

Осим санитетског материјала и лекова, у једној од просторија „жуте куће“ истражитељи су пронашли и трагове крви, за које је власник понудио неколико различитих објашњења: најпре је рекао да се његова супруга годинама раније породила у тој просторији, затим, када је супруга рекла да су се деца родила на другом месту, рекао је да је породица користила то место за клање животиња за муслиманске празнике.

ФАСАДА ДРУГЕ БОЈЕ КАРЛА дел Понте пише: „Кућа је сада бела, а власник (Абдулах Катући) негира да је она икада претходно мењала боју, иако су издвојени трагове жутог у основи зида“.
 И Дашури Катући, унука власника куће, београдским новинарима Б 92 који су их први посетили, потврдила је да је само један појас куће у висини од метра био жуте боје. Иначе, цела никада није била жута.
- Имали смо свадбу 2001. године и зато смо били мало уредили кућу - рекла је она.

Наводне операције обављене су у неуропсихијатријској болници при затвору број 320, удаљеној двадесетак километара од Бурела. У „жуту кућу“, коју описује Карла дел Понте, привремено су из болнице у затвору 320 склањане оперисане особе, које су ту држане на инфузији. Иначе, и затвор број 320, у којем су били тешки неуропсихијатријски затвореници и „жута кућа“ налазе се надомак овог места које је било војни центар.

Током истрага о наводима Карле дел Понте домаће тужилаштво за ратне злочине дошло је и до информације о постојању масовне гробнице у којој су сахрањени посмртни остаци отетих. Сумња се да је на тој локацији у близини Тропоја убијено и сахрањено најмање 70 Срба, Рома и Албанаца.

Приликом посете Тирани представници Тужилаштва за ратне злочине су о прикупљеним подацима обавестили своје албанске колеге. Затражено је да се омогући контакт са сведоцима и да се доставе спискови имена лекара и медицинског особља са Косова који су радили у Албанији. Међу захтевима је и онај који се односи на лоцирање места и увиђај масовних гробница. Српско тужилаштво тражило је и да му се уступи документација у вези са особама које су примљене, отпуштене и умрле у затвору број 320, а посебно је инсистирало на документацији о узимању органа ради трансплантације.

О свему је обавештен и Дик Марти, швајцарски сенатор, који је испред Савета Европе покренуо истрагу о наводима злочина о којима је у својој књизи први пут јавно проговорила Карла дел Понте.

Бивша тужитељка Хашког трибунала је у књизи закључила да хашко тужилаштво није могло да настави истраживања о наводној трговини људским органима и о отмицама које су се догодиле након доласка мировних снага на Косово, јер је мандат суда био ограничен на период до њиховог распоређивања. Осим тога, трагови пронађени у „жутој кући“ показали су се као недовољни за доказе.

- Биће то задатак за УНМИК или за локалне косовске албанске власти да испитају ове догађаје и, ако буде могуће, да гоне идејне творце - написала је дел Понте. - УНМИК је после обиласка „жуте куће“ у Бурелу, у централној Албанији, о томе сачинио извештај под ознаком „поверљиво“, па је он за јавност остао тајна.

О „жутој кући“ одавно нема тајни. Иако је УНМИК о томе сачинио извештај који, истина, ни данас није доступан јавности, извесно је да ће међународни суд изнова отворити „фајл“ овог монструозног места злочина.


(Наставиће се)