У СЕПТЕМБРУ 1964. у посету Југославији стигао је шеф чехословачке партије и државе Антоњин Новотни, у пратњи супруге Божане, коју је угостила Јованка Броз.

И њихов први радни дан био је напоран, али и узбудљив. Обишле су модну конфекцију „Клуз“ у Београду, одгледале модну ревију приређену у њихову част. Домаћини су искористили прилику да се мало изрекламирају, показавши гошћама своје најновије моделе, и поклонили су наравно, неке од њих.

Две другарице су пратиле исто тако уважене другарице, међу њима, свакако, најзначајнија, Славка Ранковић, супруга југословенског потпредседника Републике. Док су другови председници, са сарадницима, разговарали о важним темама, температура међу другарицама почела је да расте, а за непријатност је била одговорна другарица Славка. Она је протестовала, зашто је уопште позвана, да тако траћи своје „драгоцено време“?!

Зар да то приреди, и то куми Јованки?

Куме су се солидно споречкале, а то није слутило на добро...

НИЈЕДАН ДОКАЗ У центру на Дедињу, где се прислушни материјал Удбе сливао и обрађивао, радило је 500 људи. Кад им се придодају запослени у техници, другим пратећим службама, онда је реч о хиљадама људи. Зар је могуће да се нико до данас није огласио са било каквим доказом везаним за операцију прислушкивања Брозових. Сва снимања су у поменутом центру обрађена и сачувана.

За то су брзо сазнали и кумови, прве две главе државе и партије. Како су то доживели?

Јованка је већ била у позицији да све гледа са висине, за разлику од Славке, жене са докторском дисертацијом, доцентом на Економском факултету у Београду.

Куме су заћутале, а више није долазио ни кум Марко, да одигра са кумом партију билијара, да настави прекинуту партију шаха... И понеке комшије су намирисале да се нешто необично догађа.

Наметнуло се основно питање: откуд Ранковићима храброст да се тако понашају, да игноришу Брозове?

Све ово се догађало скоро две године пре Брионског пленума. Протекло време све јасније указује да супруге нису имале мира док нису произвеле неповерење, а онда и мржњу међу супружницима. У једном тренутку, љута као лавица, у присуству Тита и његовог личног секретара, Јованка је вриснула:

- Док овај пас, мислећи на Ранковића, не добије метак у чело, у овој земљи неће бити мира!

- Шта је теби... Јеси ли полудела, покушао је Броз да смири разјарену Јованку.

Пошто се знало да иза Ранковића стоји Удбе, а и са Гошњаком (Армија) је на приближној таласној дужини, страх је произвео нове страхове. Како су Брозови били заплетени у бројне телефонске и друге везе, могао се лако сковати план и о тајном прислушкивању, а једини стварни доказ била је Брозова тврдња:

Ја сам, другови, озвучен, мене прислушкују!“

Зар ту треба и неки материјални доказ, ко може и сме да и посумња да он не говори истину?

Једина особа, сведок, која би данас могла да открије истину о прислушкивању је Јованка Броз. Пошто се она још није оглашавала, претпоставља се да неће ни о прислушкивању.

...Шта је уопште важно да ли је Броз прислушкиван, Ранковић је морао отићи због свог концепта развоја Југославије“, био је кратак и сваком лако разумљив одговор Хрвата Јуре Билића, када је о томе био упитан.

Падом Ранковића и Гошњака, претходно смрћу Кидрича, била је сломљена дуго подмазивана у-осовина: Београд - Загреб - Лјубљана. Погажена је била највреднија идеја која се зачела код јужнословенских народа.

Када се данас сагледава Брионски пленум, шта му је претходило и шта је све произвео, намеће се питање: како се то могло са лакоћом одиграти и са таквом безрезервном подршком. Титов култ произвео је и титоизам, поредак на коме је стасала владајућа класа. Чувајући Тита класа је чувала себе. Званично, Броз је тада добио само једанаест протестних писмених порука: осам из Србије, по једну из Словеније и Хрватске и једну из Париза. У систему у коме није било слободних избора, слободних медија, са уграђеним страхом, каква друга реакција се и могла очекивати.

После Титове смрти, кад се бура почела стишавати, Ранковић је достојанствено одрађивао своју пензију, стечену крајње бурним животом, који је окончао 1983. Нјегова сахрана била је супротност Титовој, показала је нешто што се неће лако заборавити. Десетине хиљада људи сјатило се тог летњег поподнева на београдско Ново гробље. На сахранама се, по обичају, не кличе, али се овога пута то чинило: „Херој Лека, Херој Лека...“ А када је још представник бораца рекао да је друг Ранковић, у једном тренутку, скренуо с „линије Партије“, уследио је протест, налик ономе са стадиона кад фудбалски судија, Звезди или Партизану, не досуди очигледан пенал!

Тако је човек, који је највише допринео стварању Титовог култа и самог титоизма, који је тако здушно радио и имао власт без контроле, ону најгору, доживео да буде слављен, до легенде.



Крај