ДВЕ године пре Брионског пленума Гошњак је предложио Брозу, и у договору са Ранковићем, да пензионише - њега, Марка и Бевца. Он и Марко ће то учинити истог трена. Нека он за реформе узме млађе и способније кадрове од њих, да ће од њих имати пуну подршку. То је Титу, према тврдњи генерала Шашића, предлагао Гошњак. Зашто Броз није прихватио понуду? Шашић је мислио - из страха! Ког страха? Страховао је да је то само њихова ујдурма, да у том "паковању" не повуку и њега, старца, од кога су били млађи по 17 година.

Они који су их добро познавали остали су при чврстом уверењу да Ранковић и Гошњак нису ни помишљали да угрозе владавину Броза, а никако не пучистичким методама. И поред тога остала су нагађања да ли је овај двојац заиста намеравао да потопи кормилара и да им је он и намеру осујетио?

И у овој прилици исказала се вештина Брозовог владања. Кад је изгледао најслабији - био је најјачи!

Васкрсавао је!

Гошњак је умро исте (1980) кад и Броз, док их је Ранковић надживео три године.

Да ли су и колико другарице, на функцијама или у брачним постељама, допринеле откривању "завере" и осуди "завереника", у време одржавања Брионског пленума?

Јесу, много. Више и од самих другова.

Склапање бракова, формирање брачних заједница за комунисте је, после илегалних и ратних година, постало важно питање. Дато је било и партијско упутство чиме се све руководити у избору брачног друга. Они који су живели у партијским браковима, илегалним, морали су да их потврде пред матичарем, а комунисти-младенци да буду будни, да бракове склапају са проверенима и да је друг-другарица друге националности.

Као пример послужио је, наравно, Титов (трећи) брак. Он се оженио личком партизанком, Српкињом, Јованком Будисављевић. Овај брачни узор није могла да засени ни чињеница да је млада била 32 године млађа од младожење.

У искушењу да бира, нашао се тада генерал Ђурић, Титов шеф војног и цивилног кабинета. Ђурић је био ожењен Шибенчанком и брзо су добили сина и кћерку. Жена је у Београду имала свог брата и сестру са мужем. После оне чувене резолуције све троје жениних рођака студената похапшено је као ибеовци.

О тој згоди друг Марко је специјалом дојавио и Брозу...

Стигне и Ђурић са важним информацијама и крене да обавести Броза, али га овај предухитри:

- Бре... Ђурић, похапсише све око тебе, а ти не знаш ништа! Ко је тај народ око тебе?

ГЛУМИЦЕ И БАЛЕРИНЕ БРОЗОВ пример следили су верни другови. Ранковић је одабрао другарицу Словенку, а Кардељ остао веран старој другарици. Тако или слично су поступили и остали: Моша Пијаде, Темпо, Блажо Јовановић, Бакарић, Стево Крајачић. Двојица су чак и скренула; Ђилас и Коча Поповић заволели су нове другарице. А било је више и оних који су потпуно забраздили. Предњачили су ту млади генерали Пеко, Шиљеговић, Бурић, Шумоња... Поженили су се глумицама, балеринама, али и цурама из класно поражених породица.

Иако затечен, Ђурић је покушао да му докаже како су они часни и поштени, чланови су Партије... да би Броз узвикнуо:

- А... у... Ђурић! У гадном си сосу! Ђурић, бирај Партију и мене, или твоју жену, другог решења нема!

Другови су Ђурићу олакшали муке: споразумни раскид брака, брига о деци, стамбено питање...

Кад су га другови притисли, Ђурић је пристао, али само под условом да му нађу изабраницу, проверену од Партије и Удбе. Убрзо је добио "атест" и сагласност Броза (плус друга Марка). Одабрани су и кумови, Крцун и Ћећа.

После само годину дана поново пакао. Другарица се поверила другу како је још из ратних дана у емотивној вези са Петром Стамболићем, великим Ђурићевим другом. Пера јој је, још на Радан планини дао партијску и другарску реч да ће се њом оженити! Он се оженио другом, али је наставио да одржава везу и са њом. Она је била чврсто решена да разоткрије ту "моралну наказу", јер Пера одржава исте односе још са неким ратним другарицама, има свој "харем".

Све је испричала Ранковићу, а он, наравно, Брозу. И по опробаном рецепту, формирана је комисија: Цана, Крцун и Марко. Пред Комисијом је Пера и сузе ронио... Предложене су и одговарајуће, оштре мере.

Остао је Ђурић без брачног друга, али је желео да некако нашкоди подлом Пери.

- Овај ми је преотео жену, узвикнуо је Ђурић, упирући руком на друга Стамболића, са говорнице шестог Конгреса КПЈ 1952. у Загребу.

Три хиљаде делегата, радно председништво... остало је без даха.

Све тадашње радио стенице у земљи директно су преносиле догађања на конгресу.

- Склоните тог лудака, интервенисао је преседавајући Броз, а делегати се подигли на ноге...

Формирана је и за овај случај експресна комисија која је изрекла казнене мере за Ђурића, оне које су биле намењене управо Стамболићу.

Конгрес је усвојио предложене мере комисије, а највећи број телеграма подршке изреченим мерама стигле су управо из Ђурићевог, ужичког краја.

Ђурић се касније правдао, како је имао намеру да се критички осврне на појаве у руководству Партије и бахатом трошењу новца на уживање, док је народ гладовао.

Имао је Ђурић на уму и големи буджет председника Владе, Броза. Кидрич је добио задатак, од самог Броза, да за 1952. скроји што је могуће штедљивији буджет. Дошао је и до његових трошкова. Предложио је да се преполове трошкови за бројне резиденције и ловишта, а било их је тада "само" 28! Тито је већ добио више тих објеката на "поклон" и Кидрич је предложио да републике преузму плаћање њихових трошкова. Кад је Ђурић донео тај предлог на сагласност, Броз се ражестио. Са целог списка издвојио је само вилу у Опатији, која му, због близине Бриона, заиста није потребна. Предложио је и да се она уступи синдикалном лидеру Ђури Салају. "Мени никаква вила није потребна", узвратио је овај.

Кидрич се повукао, морао је да уштеду тражи на другим ставкама.


(Наставиће се)