У ПРВИМ послератним годинама, кад су комунисти освајали власт, а противника је било на све четири стране, ОЗН-а се дичила Крцуном, "Бичом божијим", док је на политичкој сцени доминантан био Ђилас.

Тада је Ранковић био главна полуга успостављања титоизма, али није истицан као Брозов наследник. У том времену наследство је приписивано Ђиласу.

Тито, па Ђидо!

Такво уверење владало је у земљи, а богами и шире, односно, даље. А да се о Титовом наследнику говорило, јасно, у контексту - не дај боже - потврдио је и сам Ђилас. У једном разговору са Стаљином, без сведока, њему није директно понуђено да наследи Броза, али га је, сам је написао, свемогући "чаробни штапић" Јосифа Висарионовича на једно "такво размишљање" сам доводио. А Стаљин је био човек који ништа није чинио случајно.

Друг Марко је даноноћно радио. Имао је толико моћи да му није сметало што није на Брозовом месту. Бдио је над ОЗН-ом и партијом, решавао судбине многих људи, породица, па и читавих насеља. Вођен је био само југословенском идејом.

У врло драматичном спору, одмах после рата, око границе између Србије и Хрватске у Војводини, није схватао другове који су се упињали из петних жила да докажу да, на пример, Вуковар и његова околина броји више Срба него Хрвата и да мора припасти својој матици. Срби су били бројнији иако су у ратним годинама више страдали и били плански протеривани. Још мање је могао разумети водеће комунисте из Хрватске који су, опет, запретили: "Ако Вуковар не буде наш, онда - рат!"

Ранковић је Србе тешио: "Шта је уопште важно да ли је Вуковар у Србији или у Хрватској". Битно му је било да је у Југославији. Како је говорио за Вуковар мислио је и на Илок, Куманово, бројна српска села која су уступљена јужној републици.

Своју југословенску оријентацију Ранковић је градио на осовини: Београд - Загреб - Лјубљана. Сматрао је да је та осовина и кичма Југославије. Одласком Кидрича та осовина је напукла, није Ранковић могао обезбедити замену, иако је трагао за њом. Ранковић је за живота уживао више симпатија у Словенији него у Србији, био им је и зет.

Кад је Броз (1953) изабран био за првог председника Републике, Иван Гошњак је постао први секретар Народне одбране. Важна функција. Обезбеђена је била скраћена осовина, довољна да се кичма не угрози?

Хрват из Лике, Гошњак је завршио столарски занат, али и Лењинску партијску школу у Москви. Учествовао је и у шпанском грађанском рату и преко Француске стигао на ратишта у Југославији. Гошњака је Броз уважавао, што се показало и кад га је одмах поставио за команданта Главног штаба Хрватске. У почетку, многи нису могли да схвате овај потез Врховног команданта, јер је Гошњак био већини непознаница. Првих послератних година био је у Армији главни персоналац, а млади "лавови" изашли из рата били су незајажљиви. Најтеже му је било са Црногорцима, који су били и добро распоређени. Од осам најважнијих војно-политичких функција били су засели на седам.

Ништа мање амбициозни нису били ни Личани, Кордунаши, Банијци, Козарчани... ЈНА је, с обзиром на бројност, имала највише генерала у Европи. Лудо амбициозних било је и на другим странама. На Гошњака су се жалили његови Хрвати, које је, такође прожимао осећај мање вредности, нарочито у односу на Србе из Хрватске. Неравноправним су се осећали и у Србији. Гошњак се држао принципа: ко пре девојци... Првоборци су били у предности.

Гошњак је био, испоставило се, пример успешне Титове кадровске комбинаторике и у војсци.

Ранковић и Гошњак били су генерација (1909), сличног образовања, истог темперамента. Прво су се нашли на питању: да ли формирати јединствену или републичке војске. За своју, републичку војну силу изјаснили су се на крају само Македонци. Занимљив је био одговор из Хрватске. Они су били за исто решење које "прихвата Србија". Касније се причало да су из Загреба звали Гошњака и приупитали: Како да одговоре?

Када је народ све масовније почео да долази на стратиште усташког логора Јасеновац, да пали свеће, скупља кости и да оплакује своје најдраже, узбудили су се и важни другови. Прво је о оваквом понижавајућем давању помена реаговао генерал Бошко Шиљеговић. Обавестио је своје колеге Гошњака и Шашића. Мучно питање стигло је и до Броза. На састанку који је он и сазвао, одлучено је да се подручје Јесеновца уреди и спомеником обележи. То подручје је подводно и Хрватска за то "нема средстава", реаговао је одмах Иван Стево Крајачић, председник Сабора

"...Да је ту и море Армија ће га исушити", огласио се Гошњак повишеним тоном, додајући да је Јасеновац "брука Хрватске".

Генерал шумадијски, Милоје Милојевић, командант Београда, упутио је, на адресу Гошњака, оштро критичко писмо у коме је осуђивао његово кадровање у Армији. Тврдио је да су официри из Србије запостављени и упоредним бројкама то и доказивао. То је доживљено као "српска побуна", уз сумњу да Милојевићев иступ није био солистички. Узбудио се и Врховни командант. Захваљујући другу Марку Ранковићу, смирио се командант. "Случај" је решен по принципу: "Нема човека - нема проблема". Милојевић је пензионисан, а Гошњак прошао без последица.


ПАРТИЈИ НОВО ИМЕ

У припремама за Шести конгрес КПЈ (1952. у Загребу) изашло се са предлогом да партија промени име, да искаже своју посебност, да се назове - Савезк комуниста Југославије, СКЈ. То је, тврдило се, смислио Кардељ, али је идеју као своју лансирао Броз. КПЈ је славно име и измена њеног имена "умањује" њене историјске заслуге, сматрали су Ранковић и Гошњак, а тихо већ оболели Кидрич. Проценили су да су у мањини и нису се јавно оглашавали.

(Наставиће се)