ПОСЛЕ Брионског пленума и Мита Миљковић је сео пред истражну комисију. Нјегову присну везу са Ранковићем открило је и једно писмо. Ништа у њему није било шифровано, па ни сумњиво. Миљковић нам је после причао да му се тим путем, Ранковић само захвалио што је у Паризу сачекао његову супругу и синове, испратио их до ферибота за Лондон, где су ишли у госте амбасадору Срђану Прици.

У писму се Ранковић разнежио... Писао је о карактеристикама својих синова; за Мићу, тако, да узима "најбоље парче"... У тој прилици поменуо је и своје стање: "Осећам се лоше, уморно... Најрадије бих све препустио другима". А то је била 1963. година кад је постао потпредседник Републике. Комисија није задржала ово писмо, а Миљковић га је вратио породици.

Броз је пред испланирану акцију предочио верним друговима да се он две године колебао, да је знао да га прислушкују, али није ништа предузимао. Због чега?

Страховао је да се то у Србији не доживи као освета према њеним водећим кадровима. Пре тога, зна се, из врха партијских и државних функција, одстрањен је, по кратком поступку, Благоје Нешковић. Приписано је било Нешковићу да је наставио да размишља "ибеовски". Ако би се уклонио и Ранковић, то би већ мирисало на кажњавање по националној основи.

Упитан од Темпа Вукмановића - зашто њега прислушкују, Броз је кратко одговорио: "Злу не требало!".

О каквом злу се могло радити, то су већ предочили савесни другови, међу којима је први био Мијалко Тодоровић:

"... Нама је, другови, убачен проблем - наследника и наслеђа"!

Предложио је Тодоровић да се одмах тај проблем политички рашчисти. За Тодоровића је постојао један Тито - као што је једна социјалистичка револуција. Бесмислено је, говорио је, да иза Тита треба да дође неки други Тито. Нисмо ми њега декретом поставили за вођу, него је њега избацила револуција, историја, народ, а не наше гласање.

Сигурно је Брозу било мило ово Тодоровићево јавно размишљање. Јављали су се и други другови...

"Друг Марко је дејствовао" у два правца, открио је Веселинов. По националној линији преко Крцуна (Пенезића) и других, а преко "кадровског мешетарења" иступало се против друга Кардеља.

Крцунова улога је детаљно вагана, а Ранковић оптуживан да никад није дозволио ни да се помињу његови груби "националистички испади", а било их је више баш грубих. Блискост Ранковића и Пенезића подстакла је многе на размишљање. Да Крцун није погинуо две године раније ("саобраћајка") - како би се завршио обрачун са Ранковићем?

Око Крцуна су биле исплетене многе приче и вицеви. Знао је бити врло заједљив, груб, па је и Ранковић морао да га "кочи", нарочито у лову.

Још у време рата, Крцун се сукобио са Титовим миљеником Стевом Крајачићем. Он је био послат у Крцунову пролетерску бригаду, да осети њен борбени и другарски дух. У једној прилици су се споречкали, Стево је замерио што они више штите Србе него Хрвате. Крцун га је, просто, најурио, са опоменом: "... Да нешто вредиш, не би те отерали из Хрватске..."

Нарочито је био искрен према Македонцима. Говорио им је да то што имају своју државу могу да захвале "српском војнику" и великодушности српских комуниста.

Косовским друговима говорио је како Србија живи, захваљујући њима, у "ратном стању".

А тек војвођанским аутономашима; са њима је био у сталном "клинчу".

Није Крцун презао ни од Броза. На једној вечери код Брозових направио је сцену. Нагазио им је кућног љубимца, који је болно зацвилио. На критику - шта то ради - одговорио је: "У мом ужичком крају кад неког зовеш у госте, онда вежеш кера...".

Приликом посете кући "Борбе" причало се о штампи, оцењивани листови... "Борба" је режимска, "Политика" опозиционарска, а ја читам "Вечерње новости", изјаснио се Крцун...

Како би протекао Брионски пленум да је Крцун поживео још две године?

"Да није настрадао пре, сигурно би настрадао сада", био је коментар његове мајке, после пада Ранковића.

Обарајући Ранковића и реорганизујући Удбу другови су често спомињали и њихове тешко мерљиве заслуге. Прво је била формирана Озна (Општа заштита народа) коју је формирао и водио Ранковић. Онда је она раздвојена на цивилну, Удбу и војну КОС. А какав је углед Озна тада уживала?

"Док је Озне, а ни Армија није лоша, народ нема шта да брине за своју сигурност", говорио је првих послератних година Милован Ђилас.

О Озни су и песме испеване, а како су ову службу доживљавале дипломате у Београду који су се са њеним људима често сусретале?

"... Озна врши организована убиства, без суда, у њеним рукама је сва власт. И Тито је према њој немоћан...".

Ово је из Вашингтона телеграфисао Станоје Симић, тадашњи амбасадор у САД, после приватног разговора са америчким колегом из Београда, Петерсоном. Он је преко Лондона стигао на реферисање.

Тито и другови су се, дакле, дичили безбедносним службама, није им сметала њихова "затвореност", а ни Ранковићево руковођење. Из исте дипломатске везе, Симић-Петерсон, сазнајемо још једну занимљивост. Боравећи у Лондону, Петерсон је дуго разговарао са Винстоном Черчилом на тему стање у Југославији и прилике на Балкану. "Европу и њену цивилизацију очекују велика изненађења од Југославије, која се појављује као вођа Албаније, Бугарске, Румуније и Мађарске", била је оцена стања британског премијера. Да ли је нешто препоручио као превентиву овој опасности?

"... Боље је убити дете у зачетку него чекати да одрасте", био је Черчилов нимало хуман став, према сведочењу поменутих дипломата.


СРБОВАО ПРЕКО ЗВЕЗДЕ

КАД су у једној расправи у Загребу, замерили што се у Београду гради други, Звездин, стадион, одмах поред стадиона ЈНА и то са много већим капацитетом, Крцун је наредног јутра позвао пројектанте "Маракане" и наложио да повећају капацитет, са 70 на 100 хиљада гледалаца. Био је страшан „звездаш„ и преко Звезде је радо србовао.

(Наставиће се)