КАД је кренуо у узвратну посету Хрушчову, Броз је повео са собом и Ранковића. Да ли је хтео да га припрема за председничку функцију? И на велики митинг у Кијеву, у част братске сарадње, послао је Ранковића. Тада су се од Титове "десне руке" чуле и ове речи: "Ми, социјалистичке земље, на челу са великим Совјетским Савезом...". Да ли се Ранковић самовољно изразио, без упутства Титовог? Јер, на другом крају света, у Индонезији, Кардељев говор био је сасвим супротно интониран.

Да би то одгонетао, потрудио се и Предраг Ајтић, амбасадор у Софији. Проценио је Ајтић да је друг Марко, изгледа, мало скренуо са линије.

Дочуло се то Ајтићево двоумљење и у Београду. Позван је хитно на консултације, а онда још хитније опозван са амбасадорске функције. Одмах после Брионског пленума у Србији су рехабилитовали Ајтића и као косовски кадар постављен је на значајну партијску функцију. Није се, међутим, дало Ајтићу. У Брозовој чистки либерала у Србији, и он је одстрањен са осталим грешницима.

Још једна политичка афера збила се у Москви. Приликом посете званичне делегације службе безбедности СССР, коју је предводио Стефановић, десио се инцидент у хотелу, у коме је делегација одсела. Члан делегације Слободан Шакота споречкао се неким Русима на рецепцији хотела. Почео је да псује Русе, претећи да ће се вратити кући, да нема боље земље и слободе као у Југославији. Разгоропадио се Шакота, почео да виче: "Волим само Тита и Марка...". Умешао се Стефановић покушавајући да га смири, додајући да и он "воли Тита и Марка, али и Кардеља и Перу Стамболића", али није вредело. Шакота је и даље изливе љубави упућивао Титу и Марку...

Шакота је наставио да се сукобљава са домаћинима, опет помињући кога од политичара највише воли. Посебно драматично је било на пријему у нашој амбасади у Москви. Шакота је постао још бучнији, али и агресивнији према својим саговорницима. Нису могли да га смире Стефановић, коме је притекао и Цвијетин Мијатовић, амбасадор и домаћин. Предложио је Ћећи - да Шакоту одмах врати за Београд, а потом да обавести кога треба, па и друга Марка. Стефановић није послушао Мијатовића - да се не би направила још већа афера. Обећао је да ће он пријавити случај, али да то учини и Мијатовић.

На Брионском пленуму Мијатовић је оптужио Стефановића да је аферу прећутао, да Шакоту нико није позивао на одговорност и да је остао без заслужене казне. Стефановић је то побијао, наводећи имена функционера које је обавестио. Своју забелешку је Мијатовић послао и она је стигла и до Броза. Захваљујући управо тој забелешци, Мијатовић је порастао у Брозовим очима, стигао до највиших партијских и државних функција у БиХ и федерацији.

НАСЛЕДНИК НА ПРВОЈ СТРАНИ АТИНА у мају. Ранковић се нагнуо поред једног од грандиозних стубова Акропоља. Од сунца се заштитио шеширом, и пажљиво слушао узбудљиве приче из прошлости овог велелепног споменика. Сутрадан је један атински лист објавио ту Ранковићеву слику на првој страни и са насловом:
"То је он, Титов наследник"!

Шакота је добио своје.

Припреме, вежбање, друга Марка да наследи Броза су настављене, али живот, па и онај политички, има, такође, своју путању, коју народ тако лако воли да назове - судбином.

Време је приликом посете Атини било идеално. Одсело се у Пиреју, у вили недалеко од родне куће славне Мелине Меркури. Те ноћи благи поветарац миловао је припаднике "комунистичке хорде", са севера, како су десничарски листови најавили посету југословенског потпредседника републике.

Обилазећи то "грчко срце српске историје", Ранковићу је позлило. Да ли је тада добио и срчани удар, није било потврђено. Поуздано се знало само да је био у бесвесном стању.

Мита Миљковић је тада био амбасадор у Грчкој и био је уверен да се радило о озбиљном срчаном нападу. По његовим сећањима, Ранковић се брзо опоравио. Добро је поднео лет од Крфа до Ларисе, и сам је говорио да му је добро. Чак су се причали и вицеви. Међу њима и онај: зашто се путници у авиону везују? Питао је, и сам дао одговор Коча Поповић - да би се жртве лакше идентификовале.

На кутији цигарета, великој "Југославији", Ранковић је, за сваки случај, написао тестамент. Обраћао се својим синовима, опраштао се. Топлим, очинским, речима саветовао им је да се у животу никад не баве политиком, послом којим се он бави. Јер, то је "опасна и незахвална работа". Кад су стигли у Ларису, Мита је затражио ту кутију, али му је Ранковић није дао.

У Солуну их је чекао Титов Плави воз, стигао је и лекар-специјалиста. На граници у Ђевђелији, Ранковића је дочекало највише македонско руководство, са Колишевским на челу. У Плави воз унети су печени јагањци, врхунско вино и многе друге ђаконије.

Касније су македонски политичари говорили да је тема разговора у Атини било и македонско питање. Југословенски Македонци су то стално потезали, тражили уједињење све три Македоније. Били су љути на Кочу Поповића, који је као министар спољних послова, тада рекао домаћинима да Југославија то питање "ставља у фрижидер". То је доживљено као издаја.

А тек дочек у Приштини. Био је, тврдили су очевици, величанствен. Исти као и за Броза, а црвенило тепиха било је још израженије. Сјатили су се сви важни другови, предвођени Фадиљом Ходжом. Поданички однос према Ранковићу засметао је и њему самом. Баш се претерало...

Касније, у Београду, Ранковић је позвао Миљковића на ручак. Било је то почетком јуна, али је време било прохладно. Носили су се још и мантили. Из Ужичке улице, "мерцедес" га је вратио у стан, у кућу која је некад била у власништву Драгише Цветковића, последњег председника владе Краљевине, потписника споразума о приступању Југославије Тројном пакту. У джепу мантила, Миљковић је нашао ону кутију од цигарета на којој је Ранковић написао и поменути тестамент. Мита је папир чувао и сачувао, па га је после смрти друга Марка, предао његовој супрузи и синовима.


(Наставиће се)