У КОЖИ тројице "завереника" - Ранковића, Стефановића и Војкана Лукића неочекивано се нашао и генерал армије Иван Гошњак. Схватио је тада да је и он, Брозовим лукавством, постао део измишљене завере. Постало му је знано ко је обезбеђивао пленум на Брионима у име ЈНА, а да он о томе, као маршалов заменик, није био обавештен.

Док се он бавио Ранковићем, о обезбеђењу пленума бринула се Загребачка војна област и њен командант генерал Иван Рукавина, који му је и у ратним годинама, на други начин, био ривал. Гошњак је још неко време фигурирао на позицији првог војника, када га је заменио Ужичанин Никола Лјубичић - још један Србин који је профитирао падом Ранковића.

Како је у новим временима живела завереничка тројка?

Ранковић се опоравио од срчаног удара и мир је нашао у породичном гнезду. Уместо партијских другова, који су га у Србији искључили из својих редова, стекао је нове другаре. Поново су га преузели удбаши. Носили су друго име, имали ново руководство, али су задржали старе ћуди. Знао је Ранковић правила игре службе коју је сам одгајао, као и партије којој је припадао. Без стресова је пустио своје пратиоце да обављају посао за који су били инструирани и плаћени.

А како је та брижност и практично изгледала?

Кад је умро Животије Срба Савић, министар унутрашњих послова Србије пре Брионског пленума, који није пристао да испљује друга Марка и да тако буде спасен, Ранковић је отишао да изрази саучешће његовој жени Лјубици Савић. Пратилац га је довезао колима и, уместо да га сачека, кренуо је са њим у стан. Није га сачекао ни испред стана, сео је са њим и на тросед. Измењане су речи како и приличи тужном догађају. Пре него се опростио, Ранковић је отишао до тоалета. Кренула је и његова сенка. Пошто је обавио потребу и изишао, ушао је пратилац. Да пусти воду? Не, већ да провери да није остављена "шифра" или нешто још опасније?

Комуниста је дефинисан као човек који нема породицу, кућу-стан где живи, никад не закључава и никад нема свога роба и обезбеђење, јер телесну гарду имају само - диктатори. Од овог типа комунисте Ранковић је испуњавао само један услов, није се закључавао. А што се тиче обезбеђења, наметнули су му га диктатори. И да се закључавао, Ранковић сигурно не би успео да сачува бројна одликовања и признања, највише добијених од Броза. Ко их је узео и где су завршила, то ни његови верни пратиоци нису успели да открију?

Живот са етикетом завереника најтеже је проводио Ћећа. На њега и најближе окружење сручило се толико тога ружног да је његова супруга, да би сачувала децу, морала да се врати у родни Сплит. Оставши сам, Стефановића је на крају и срце издало.

Видели смо да су учесници Брионског пленума били милостиви. Нису изричито тражили, као за Ћећу, да Ранковић буде искључен и из Савеза комуниста. Кад је ЦК Србије преузео бригу о "завереницима", мере су према њима биле ригорозније. Другарица Цана Бабовић, најзвучније име међу српским револуционаркама, прва се огласила тврдњом да Ранковићу, није више место ни међу члановима партије без чина. Предложила је да се он одмах избаци, што се није могло одбити. За другарицу Цану Тито је био непогрешиви вођа.

СТРАХ ОД ПРОШИРЕНЕ СРБИЈЕ ФЕДЕРАЦИЈА је новим уставом стекла председника са прецизнијим овлашћењима, а први пут и подпредседника. Унапред се знало ко ће бити председник, али не и ко одмах до Тита. Кад је то постао Ранковић, одмах су уследиле и спекулације. Међу Србима је то доживљено као нормалан след ствари, а код осталих подозрење. Многи су изражавали страх, питали се да ли се понавља 1918, кад је Југославија постала - проширена Србија?

Нису у Србији после Бриона одстрељени само високи функционери Удбе и партије, велика чистка је обављена на свим нивоима. Око 60 одсто свих њених кадрова (говорило се најбољих?) одстрањено је, углавном пензионисано. Дуго су им откривани и осуђивани бројни грехови које су починили.

Тако је и један "фудбалски случај" дуго забављао београдску јавност. Када је у управи Партизана дошло до раздора, сукоба генерала и удбаша, победници су били косовци. Поражени, које је предводио већ помињани Савић, формирали су нови клуб који је настао фузијом прволигаша БСК-а и зонске Шумадије. Било је договорено да клуб понесе име Шумадија. Уочи саме оснивачке скупштине јављено је - прволигашки југословенски клуб не може да се зове Шумадија, да име не би иритирало јавност. То је лично Савићу наложио Ранковић.

Тако је рођен данашњи ОФК Београд. Клуб је доживео многа искушења због свог удбашког обележја, али је преживео. Савић је, иначе, био омиљени лик у фудбалској јавности, а посебно је постао познат по једном догађају из ратних година. Кад су четници, у једној рацији чишћења терена од сумњивих, убили двоје Милутиновића, мужа и жену, њихова четири сина је спасла партизанска чета, коју је предводио Савић. Дечаци су преживели ратне страхоте и захваљујући њиховој тетки код које су у Бор склоњени.

Кад су одрасли, тројица браће - Милош, Милорад и Бора - постали су познати фудбалери. Што је Милош, а после и друга два брата, приступио Партизану а не Црвеној звезди, којој се био обећао, пресудан је био утицај спаситеља, Савића. А он је тада био у управи Партизана. Касније, сву тројицу је превео и у ОФК. Милош је био један од најбољих играча свог времена, а Бора је светску славу доживео као тренер.

Устав из 1963. оцењен је као велики демократски искорак. Створене су модерне институције, отвориле се могућности за привредну реформу, афирмисано је јединствено ју-тржиште. Врло успешно и смело је решен проблем вишка радне снаге тако што су се отвориле границе. Југославија је била једина социјалистичка земља у свету која је почела да извози свој природни ресурс, мање обучену али и школовану радну снагу.

(Наставиће се)