ОЗВУЧЕНјЕ наших грађана од стране савезне Удбе, што се мени приписује у грех, наставио је Светислав Стефановић Ћећа, свело се на три особе (Мехмед Ходжа, Милка Куфрин и Станка Веселинов). Апсолутно немам никакве везе са Милком и Станком и те ствари се морају истерати на чистину... На крају крајева, то је радила читава једна служба. У тој служби има стотину људи. Саслушајте људе... Овде се не ради ни о каквим закулисним, и другим циљевима. То су импутације, и ја такве ствари не могу да примим. И ко тако мисли он ће се пре или касније уверити да то није тако...

Нисам ја никаквих непоштених побуда имао. Ја вас, друже Тито, у то уверавам. Ја сам у свом писменом извештају предложио да се формира једна техничка комисија, група или комисија састављена од људи из Армије, Удбе, може да буде савезна или републичка, може и изван ових установа, да то буду стручни и поверљиви људи. То сам предложио, јер нисам знао да је то друг Тито већ учинио.

Тито: Ти људи које сам ја узео у комисију су потпуно поверљиви.

Ћећа: Нисам знао.

Тито: Ја знам. То су потпуно поверљиви људи из Удбе, има их из Македоније, Србије.

Ћећа: Ја бих волео да се састанем са тим тимом, ево нека ме саслушају.

Тито: Ту су и људи из војске, на челу им је генерал Мишковић који води контраобавештајну службу. Ето, то ти је комисија.

Ћећа: Знам, друже председниче, али да видимо можемо ли те ствари да истерамо на чистину. Ако већ имамо микрофоне, на зиду, у слушалици, ми можемо, корак по корак, да истерамо ствари на чистину, да тачно сазнамо ко их је поставио и зашто?

ЈОВАНКИ - ЛАКНУЛО ЈОВАНКА Броз је те вечери била најсрећнија другарица. Ослободила се дуге море (кумовске) која јој је загорчавала живот. Куми Славки (Ранковић) више није морала да завиди. Лакнуло јој је и од бољке, „страх од страха“, којом је инфицирао кум, друг Марко.

Упадица: Комисија то ради, нису завршили рад.

Тито: Да, нису још завршили, и није искључено, даље се мора испитати, да нема ипак неке везе и са спољним непријатељом. Јер, у оваквој ситуацији каква је код нас била сада у Удби најлакше се непријатељ инфилтрира извана.

Ћећа: Мени је глупо да се ја правдам пред ЦК, пред Титом, да то није рађено са мојим знањем. Како мени може пасти на памет да прислушкујем Тита?

Пуцар: Ко је имао задатак да врши обезбеђење?

Ћећа: Имала је задатак државна безбедност и Армија да обезбеђује Тита, сви смо ми имали задатак да вршимо обезбеђење.

Пуцар: Како се неко могао увући да озвучује?

Ћећа: Па, како. Од тога треба почети, како су могли да уђу. Тачно се зна како се обезбеђује.

Тито: Да ја објасним. У Ужичкој 15 нико није могао други улазити без дозволе осим државне безбедности. Она је имала неограничену могућност ући унутра када сам ја тамо и кад нисам тамо. Кад нас није било ту се унутра шетало. Они су долазили. Они су мени прекопали читаву ону зграду.

Ћећа: Друже Тито, да видимо ко је долазио?

Тито: Државна безбедност.

Ћећа: Да видимо ко их је пустио. Вашу Ужичку 15 обезбеђује посебно одељење генерала Луке Божовића и његови људи... Има специјални режим за улазак у кућу. Може све то фино да се истера на чистину. Зна се по чијем налогу може да се уђе у кућу.

Ако се констатовало да другови Ранковић и Стефановић нису до краја искрени, онда то исто је важило и за Броза. Кад каже да му се „вршљало“ по резиденцији, да је сва била „прекопана“, није говорио истину. Да Броз, и супруга му Јованка нису били физички обезбеђени, могли су да закључе наивни и неупућени. У њихову близину није ни птица могла да залута без последица.

Варничење око и са Стефановићем је окончано, да се не би и „вук истерао“. Од 155 чланова ЦК у расправи је учествовало њих 21. Пријавило се још, али је закључено да то више нема сврхе, да се усвоје одлуке, па на викенд. Говорили су другови из свих република, али не и најважнији.

Пре окончања седнице и разлаза, усвојене су одлуке пленума. Послате су две препоруке одговарајућим органима шта им је чинити у демонтирању УДБ-е и још уз то:

- Да се друг Светислав - Ћећа Стефановић искључи из ЦК СКЈ и из СК, као и препорука да се разреши чланства у СИВ.

- Да се прихвати оставка друга Александра Ранковића на функцију у ЦК СКЈ (члана и секретара) и прихвата се да поднесе оставку на функцију подпредседника Републике. Остаје међу друговима, у СК.

Значи, ништа од Титове дате речи Гошњаку да ће друг Марко остати члан ЦК СКЈ и да ће се придружити „трусту мозгова“, члановима Савета федерације. Да није било чврстог Титовог обећања не би ни дошао на седницу. Могао се лако оправдати лекарским налазом. Слушајући Брозову завршну реч, ерупцију радости и задовољства, што је посао обављен тако добро, у заносу се чак захвалио Ранковићу на његовом „добром држању“, очекујући и његову „помоћ“ у будућности, друг Марко се нашао у чуду.

Та Брозова безочност оборила је Ранковића, доживео је инфаркт. Хитно је авионом пребачен у Београд.

- Те вечери био сам дежурни федерације. Да није било телекса са Бриона, викенд би протекао мирно. У тој поруци је писало да се на Војномедицинској академији у Београду Александру Ранковићу обезбеди третман, као да је потпредседник Републике, што је званично још и био. Био је то захтев Јосипа Броза Тита

- присећао се тог догађаја Светозар Дурутовић, тадашњи извршни секретар у ЦК СКЈ.

Уз славодобитника Броза, мирисом Бриона „окадило“ се и више његових верних другова и једна другарица. Нарочито Срба из Србије. Ранковићевим разрешењем, важних функција домогли су се - Мијалко Тодоровић, на месту секретара Извршног комитета ЦК СКЈ, а винуо се Коча Поповић на месту потпредседника Републике. Изненадно су напредовали и Милентије Поповић и Боби Радосављевић. Славио је и Јован Веселинов, пошто је његова драма скинута са репертоара.

(Наставиће се)