ПРВИ се огласио генерал Вељко Ковачевић. Била му је знана, рекао је, пракса НКВД у СССР-у, и каквим се све методама служила та служба. Те методе су допрле и у "наше домове", ево их, ушле су и у "Титов дом". Додао је да му се чини да је овај поступак превазишао и оне НКВД-а, "нисам чуо да су Стаљина озвучавали".

И Светиславу Стефановићу се журило да каже што је наумио, иако свестан да неће ништа променити нити неког друга поколебати. Из односа окружења, другова који су се до пре неки дан дивили Марку, јасно је било да је већ "одстрељен". Ипак, Ћећа је говорио са више жара од већ клонулог Ранковића:

"...Ја сам, другови, мислио да сам добро радио... Другови, ја само подсећам да је приликом петогодишње, десетогодишње, петнаестогодишње, двадесетогодишње, пре две године, да је служби безбедности изречено више похвала. Оно што је нама нарочито уливало храброст, биле су похвале, признања и одликовања друга Тита. А признање друга Тита није само једном дошло. Да сада не цитирам шта је све друг Тито говорио..."

Са дивљењем и похвалама говорио је Ћећа и о заслугама друга Марка (Ранковића). Док је наводио како је њега и другове који су са њим радили, највише "запрепастило" и "фрапирало" то са прислушкивањем друга Тита и Кардеља, гласно му је из сале добацио Темпо (Вукмановић): "И од 1950. године мене. Ко је издао директиву?"

Ћећа: Темпо, што се тиче тебе, ја нити знам да те прислушкују, нити сам ја дао директиву. Ја ти дајем часну људску реч.

Глас из сале: Признају људи који су испитивани.

ДАЛЕКО ОД ГРЕХА Прислушкивање је од највећег греха постало ствар престижа. Бити тик уз Тита и Кардеља, бити прислушкиван много пре њих... Е, то говори само по себи, не може да прође тако, без признања и одликовања. Кад је био окривљен и кад се налазио у затвору, Гвозден Предојевић, шеф београдске службе, имао је муке да убеди више градских функционера да уопште нису никада ни били планирани да буду прислушкивани. Нису многи били, а како би волели да јесу?

Ћећа: Па, добро, треба да видимо те људе. Немојмо другови пренагљивати... За Ђиласа и Дедијера се зна.

Темпо: Ово моје је 1950. године.

Ћећа - Темпу: Од 1950. нема говора

Темпо: Први сам на списку из 1950.

Ћећа: Ја сам зато да истерамо ствар на чистину.

Темпо: И то у ситуацији кад ми је ЦК поверио задатак да организујем партизанске одреде по целој територији Југославије за борбу против Стаљина ако будемо нападнути, а ви ме прислушкујете. Извини друже!

Ћећа: Ја не знам, Темпо, одакле теби те информације.

Темпо: Ево пише у документацији.

Ћећа: Колико ја знам, ти ниси прислушкиван. Са мојим знањем ти прислушкиван ниси. Наша служба није имала никаквог интереса да тебе прислушкује!

Ово је Темпо доживео као увреду, али није имао смелости да приупита: да ли још нека служба, уз Удбу, озвучава и прислушкује? То би већ било упирање прста у КОС (војну службу) и кад то није учинио Броз, ко сме да посумња.

Ћећа: Озвучавање у смислу снимања разговора је једна радња и ту се државној безбедности на може ништа пребацити. Друга је ствар озвучавање у циљу прислушкивања одређеног лица а да оно не зна. Такво озвучавање, у циљу прислушкивања, нисмо радили, другови, код руководећих људи. Ја то категорички тврдим - да нисмо. Према томе, микрофони који су пронађени код друга Тита и осталих другова, ако ти микрофони нису инсталирани у циљу снимања разговора на њихов захтев, од стране Удбе, нису инсталирани у циљу прислушкивања. То је тема и ја мислим да није тешко ствар истерати на чистину...

Глас из сале: А шта ће онај микрофон у спаваћој соби?

Ћећа: То треба да истерамо.

Поново упадица: Ти то мораш да знаш, али заобилазиш.

Ћећа: Немојмо оптуживања. Пре свега, ја не знам и не заобилазим. Што знам ја говорим. То није дело државне безбедности.

Упадица: Како кад си ти руководио, чије дело?

Ћећа: То или је дело непријатеља или посебних планова... Ја нисам непријатељ ове земље, нисам овде ничији шпијун и не дозвољавам да се мени овде врше такве упадице, и да ми се такве ствари импутирају. Ја сам честит и поштен грађанин.

Упадица: Треба те ухапсити.

Ћећа: Срамно је да ми се на Пленуму на такав начин прети. Ја вам говорим шта знам и шта је истина. Ако је техничка комисија проналазила микрофоне, која је то комисија, где је баш тежиште проблема, зашто је та комисија анонимна, који су чланови те комисије?

Ово је додатно подстакло расправу.

Тито: Ја сам ту комисију формирао да испита код мене, јер сам пар година био сигуран да ме прислушкују. Та је техничка комисија састављена од људи из неколико република које се баве тим послом, наиме за друге, разуме се против класног непријатеља. Комисија је састављена од људи у које ја имам поверење, јер ја од вас комисију нисам могао формирати.

Ћећа: Нашао би се неки човек бар да присуствује.

Тито: Нашли су се микрофони и телефони.

Ћећа: Друже Тито, ја вас уверавам да ми вас нисмо прислушкивали. Није зато имала потребе Удба, нити је било ко то желео. Ако се непријатељ, појединац, увукао у Удбу, па је прислушкивао за нечији рачун, ја могу да допустим теоретску могућност, али то можемо лако да истерамо на чистину. Пре свега, озвучавање не може да ради један човек. Како може да се уђе у просторију која се озвучава, а која је истовремено добро обезбеђена.

Упадица: Онај ко обезбеђује може да уђе.

Ћећа: Добро, да видимо ко је тај, па да видимо где те жице од микрофона иду.

Темпо - опет: Само не могу да верујем да је неко озвучавао моју просторију без вашег знања.

Ћећа: На коју просторију, Темпо, мислиш?

Темпо: На моју просторију, мој телефон је озвучен 1950. и без вашег знања то сигурно не може.

Ћећа: Не знам Темпо, кад кажем да не знам мораш ми веровати.

(Наставиће се)