О ЧЕМУ су све разговарали Броз, Ранковић и Гошњак може се само нагађати. Пошто није сачињен никакав запис, остао је само један извор, сведок генерал Бабић.

- Ранковић је деловао мирно и самоуверено. Колико се сећам, рекао је отприлике: "Ништа од свега овог није било уперено против тебе; да је било - ја бих то први спречио и о томе те обавестио". Давно је то било, па се и позаборављало - причао нам је Бабић.

Није се Бабић могао сетити шта се тројка тада договорила, какве ће сутрадан последице имати друг Марко.

Гошњак је претходно убедио Ранковића да се он договори са Брозом о мирном разлазу, с тим што би Марко остао члан ЦК СКЈ и члан Савета федерације. За такав сценарио и сам Ранковић се припремио, унапред је написао и своје излагање. Самокритички се осврнуо на своју улогу и покајао се...

Петак, први јул 1966. године.

Мирисна брионска острва, мирно море, небо без облачка... Инструменти наштимовани, извођачи орни, програм може да почне...

После испијених кафа, учесници су поседали, а тачно у 9 часова улази, са фасциклом испод мишке, ОН, Тито...

ВЕЗЕ ЂИЛАСА И ДЕДИЈЕРА ПАРТИЈА је одобрила кад је избио случај Ђиласа и Дедијера, и када смо на састанку Секретаријата Извршног комитета одлучивали да се према њима примене сва средства праћења у циљу откривања њихових веза са иностранством и спречавања евентуалног бекства, рекао је Ранковић.

Сви устају и пљешћу...

Тито је отворио ИВ седницу ЦК СКЈ, предложио дневни ред и успут приупитао: да ли се усваја?

Прва тачка је гласила: Актуелни проблеми у вези са штетним деловањем неких органа безбедности и последице тог деловања на развој система и деловања Централног комитета.

Уследиле су уводне напомене председавајућег у вези с првом тачком:

"...Ми смо, другови, погрешили што смо нашу државну безбедност у току двадесет и више година њеног постојања препустили такорећи самој себи, и главни руководилац је био друг Ранковић (не више друг Марко). Ви знате да је у току рата и првих година после рата наша државна безбедност одиграла огромну улогу, у чему, разуме се, један велики део заслуга има и друг Ранковић и остали другови који су били под његовим руководством. Но, управо због тог огромног поверења које смо имали и према другу Ранковићу и према служби државне безбедности, ми на нашим седницама ниједанпут нисмо имали питање ове службе. А могу ли се било која организација или било какви органи тако дуго пустити без контроле Партије, без контроле руководства наше Партије. Разуме се да је то наша кривица.

...На овом пленуму, другови, ради се о једном крупном питању - о оздрављењу наше Партије, одвајању унутрашње безбедности од Партије, а не као што је до сада било да се то побркало, да је унутрашња безбедност прејашила Партију. О томе је сада реч. То је, другови и другарице, хисторијски тренутак када морамо учинити све, погледати чињеницама отворено у очи и донети такве закључке који ће бити на корист, а не на штету даљег развитка и нашег престижа у спољном свету. Ми смо толико јаки да можемо гледати чињеницама у очи и доносити далекосежне одлуке."

Извештај Комисије (Црвенковског) и доказни материјали били су подељени, другови упознати. Тај материјал није добио друг Марко, па му је требало времена да схвати шта се то око њега дешава - дотад најбољи другови су окретали главу, избегавали га као да је кужан. Нервоза и страх су надолазили... Зато је пожурио да скрати муке, први се јавио за реч, прочитао што је написао:

Подсетио је на тридесетогодишњи рад службе и на улогу коју је у њој имао, као и његов однос према другу Титу, напомињући:

"...Опростите, другови, ако овде кажем да нећу прихватити никаква подозрења и сумњичења, и баш зато мало је рећи да сам био запрепашћен и поражен кад сам на седници Извршног комитета чуо податке о озвучењу станова и радних просторија другова Тита и Кардеља. Немам намеру да браним нешто или неког. Навешћу само неке примере.

Прво, у време кад сам био на челу Министарства и непосредно њиме руководио, забранио сам озвучење Старог двора, где одседају шефови страних држава, посебно, наглашавао сам, што тамо води разговоре друг Тито. Друго, прихватио сам предлог за озвучење свих радних просторија и станова највећег броја иностраних делегација на првој Београдској конференцији. О томе сам претходно обавестио. Информације добијене тим путем редовно су примали сви заинтересовани. Треће, чак ни у 1948. години, као ни у свим следећим годинама нико од савезних и републичких руководстава, од чланова Централног комитета, Политбироа није праћен или прислушкиван...

...Још једанпут, другови, желим да нагласим да за овакав рад и овакве поступке органа безбедности не сносим никакву другу одговорност, сем моралне одговорности која произилази из тога што је требало да покажем више будности, као раније када сам непосредно руководио овом установом, тако и кроз свој рад у Централном комитету. С обзиром на то, сматрам да сам дужан да овом форуму, вама другови, ставим на расположење све своје функције..."

Ни тада ни после тога нико није био задовољан Ранковићевом беседом. Другови, на пленуму, сручили су стреле на њега, јер су сматрали да није рекао ништа, да се правио невешт и неупућен, посипао пепелом... Они који су били на његовој страни, а нису имам прилику (а ни смелост?) да јавно иступе, разочарали су се што није иступио оштро, "на прву лопту", што није рекао истину о смишљеној завери.

Пленум је текао својим током, оркестрирано, а другачије није ни могао...

(Наставиће се)