РЕЗИДЕНЦИЈА Брозових се одмарала у тишини, док је пространим вртом одзвањао цвркут птица. „Експертска тројка“ Глобочник, Рашета и Рукавина се, према договору, сместила у савезну вилу преко пута Брозових. После освежења кренуло се на посао...

У Титовом кабинету заиста су се налазили бројни албуми са маркама. Понекад би их они и прелиставали, али је њихов задатак био деликатнији. Прегледали су све инсталације у резиденцији, од кабинета до спаваће собе. Сачинили су извештај и то само у једном примерку и предали га другу Стеви Крајачићу да брине о томе. Извештај је похрањен у Титову касу...

Тај њихов извештај је послужио Брозу, као крунски доказ, да крене у акцију...

Нису Брозови махали овим папиром, нити су га званично помињали. Тек после Титове смрти, кад је покренуто питање прислушкивања, Стева је запретио да ће обелоданити тај налаз. Није то учинио, али је очито имао копију поменутог извештаја.

Шта су све експерти чачкали, остала је тајна. Касније се са правом претпостављало да су експерти унели „сумњиви“ телефонски апарат којим се служила Јованка и да су га намерно неправилно инсталирали. Тако се није знало кога прислушкује она, а ко њу. Логична је била и претпоставка да су они чачкали и око главног кабла и из њега извукли жицу која је водила напоље и на чијој је моћи заснована афера. Отуда и Брозов крик: „Мене, другови, прислушкују...“.

ШТА БРИНЕ БРОЗОВЕ Постављала су се бројна потпитања о овој афери. Једно од њих је да ли је Брозове више бринуло могуће прислушкивање или све чудније понашање Ранковића. Изостали су његови вечерњи доласци у резиденцију, на реферисање и примање задатака, а настале су и „сметње“ на везама.

За прву Нову годину, Брозови су се сетили својих „филателиста“ и даровали их штофовима за одела, приде са црвеним краватама.

Лука Божовић, шеф обезбеђења из времена која су претходила Брионском пленуму, није предложио истражној комисији да, уз остало, утврди и ко је све имао приступ просторијама у којима се налазио фамозни кабл и извучена једна његова жица?

Припреме за одржавање Брионског пленума приводиле су се крају. Привођења и саслушања су настављена. Требало је све убрзати. Одуговлачење не би било продуктивно, многи би се од „шока“ могли освестити и ситуација би се преокренула.

Где одржати пленум, постављено је важно питање. Друг Стево и другарица Јованка били су незаобилазни у целој режији и на њима је било да убеде Броза...

Зар није најподеснији Београд и Палата федерације, која има комфор и где је најлакше организовати безбедност?

Стево се касније хвалио како је убедио Броза да у обрачун са Ранковићем не сме да иде на „српском терену“, већ да се иде на „неутралан“ терен, на Брионе.

Бриони су били под заштитом војске, морнарице, и ту Удба није имала приступа, што је такође било значајно.

Припреме су ушле у завршну фазу. Поставило се и питање како путовати? Брозови су морали „заварати траг“, значи не као обично, Плавим возом, а из безбедоносних разлога авион никако није долазио у обзир. Како онда?

Договорени план је преузео генерал Петар Пепа Бабић, дични Личанин, наследник Луке Божовића. Рано, у цик зоре многи су били на ногама. Пуковник Марко Агбаба, такође Личанин, припремио је за пут тек увезени аутомобил марке „мерцедес“, са шесторо врата, уникат рађен за Броза. Негде око пет ујутру овај лепотан се нечујно извукао из дворишта резиденције и преко Топчидерске звезде ушао у улицу Кнеза Милоша. Поред Марка је седео генерал Пепа, а иза њих Брозови, Тито и Јованка. На седиштима у трећем реду није било никога.

Завесе на аутомобилу су биле навучене, а ретки пролазници, нису могли да препознају путнике. Негде између зграда Генералштаба и Спољних послова кретао се човек у инвалидским колицима. Марко је затајио, и одбацио на тротоар и човека и колица. Ништа, ништа... све у реду... и пут је настављен према Загребу... Страх је ухватио Брозове, да ли је то била и прва опомена?

Због Марковог „кикса“ колона је каснила; прву Стевину контролну станицу код Шида прошли су, напуштајући Србију са петнаест минута закашњења.

Плови „мерджа“ путем Братства и јединства, само шапуће.

У Загребу, сачекао их је, са добродошлицом, зна се, друг Стева. Уследио је предах у вили на Тушканцу и лагани ручак. Кренуло се убрзо према Пули...

Све је било у реду, кад...?

Уникатни „мерцедес“ се обрукао: упалио је као барут, мотор је савршено радио, али никако није могао да се покрене! Шта је ово сад? Завера? Аутомобилске завере постале су актуелне после погибије Пенезића две године раније.

Жмарци су добро протресли Марка и Пепу, а и Брозовима није било пријатно. Да, али кад је најтеже - ту је друг Стево! Он је муњевито реаговао, уступио им је свој „мерцедес“ (Броз му га је, иначе, поклонио за рођендан), а овај „крш“ он ће већ на миру тестирати.

Касније, кад се Броз већ охладио, Агбаба нам је насамо причао:

- Не, никога на том путу нисам ударио. А у Загребу смо заиста имали квар. На новом возилу пукао је био преносни каиш, и стварно смо користили друго возило.

Возећи Броза Агбаба је доживео бројна узбуђења, од забавних до драматичних ситуација.

Да ли ће и којим превозом стићи друг Ранковић? Да он не доживи неки „квар“ и да не поквари представу, да се не догоди она Стаљинова: Нема човека - нема проблема!

Пристигао је Ранковић, у пратњи Гошњака, војним авионом. Тито их је тако „упаковао“ да су обојица били под контролом, јер је највећи страх производио управо тај дует. Јутро пре изласка на мегдан састали су се, у салону Беле виле, Броз, Ранковић и Гошњак, а као сведок - генерал Бабић. Ту је, наравно, било и невидљивих особа, а међу њима, поуздано се зна, била је и Јованка Броз, с пиштољем на готовс, и крајње нервозна. Она је била у паници, страшно се плашила да јој „зликовци“ не убију мужа!

(Наставиће се)