МЕЂУ позваним и приведеним да сведоче нашао се и генерал Милан Жежељ. Он је био командант Титове гарде, од рата до 1961. У исповести није открио ништа важно у вези са прислушкивањем, што се од њега очекивало. Нјегово је било да обезбеђује Броза у покрету, приликом путовања. Бринуо се о Брозовим (бројним) аутомобилима, Плавом возу, бродовима и авионима. Присетио се да је први телефон у резиденцији био индукторски, а да је о озвучењу Белог двора, резиденције и других објеката чуо тек кад је почела ова истрага. Дотле му нико и ништа о томе није причао.

Подсетио се Жежељ да му је Маршал у више наврата стављао примедбе у вези својим физичким обезбеђењем, упозоравао га на лоше понашање гардиста-стражара и да се жалио како му подижу "кинески зид" око резиденције.

Било је велико изненађење кад је Броз довео Жежеља на овако важно место. Жежељ је био стасит, јак момак. Красили су га храброст и одлучност. Имао је и велику ману - недовољно образовање, што за ово место није било неважно. Броз се ни овог пута није преварио у одабиру кадрова. Вероватно се руководио и већ традиционалном врлином личких Срба - да верно служе владару и државном поретку кад им ови дају моћ и привилегије.

Пријатно јутро, Броз и његов пријатељ Крлежа у башти резиденције у Београду...

Док је одлазио беспрекорно утегнути ордонанс, пошто им је донео кафу и друге напитке, Крлежа приупита Броза: "Знаш ли ти како су Срби у прошлости лако прогонили и ослепљивали своје непослушне деспоте, протеривали кнезове - Милоша Обреновића, Александра Карађорђевића, како су уосталом убили и свог младог краља Александара Обреновића и краљицу Драгу. Страхујеш ли, кад на то помислиш и видиш ова униформисана лица у својој близини...?"

Уз смешак, стављајући цигару у муштиклу, Броз прозбори: "Нису то они Срби из прошлости, а нисам ни ја за њих непослушни деспот и краљ".

Ово упозорење Брозу, Крлежа није уврстио у своје дневничке записе, али се оно по Загребу препричавало.

Жежељу је, причао нам је за живота, остао у упечатљивом сећању сусрет Тита и Дедијера на Брду код Крања. После одлагања, Броз је коначно одлучио да прими свога биографа. Дедијер је тада био у пуној снази, био је стокилаш, а дрскост му није недостајала. Жежељ је дочуо да је он отворено причао како ће, кад се сусретне са Брозом, штошта да му "саспе у лице". Кад се, заиста, њихов сусрет разбуктао, Дедијер је одједном кренуо да Броза ухвати за гушу, да би га протресао, а не да га задави. Жежељ се налазио иза завесе и одмах је прискочио. Броз је тада узвикнуо: "Ти се не мешај", и он се примирио.

АТЕНТАТИ НА ТИТА НА једном скупу Личана евоциране су успомене на њихове знамените појединце, на онога "Јунака из Лике", али и на Омер-пашу Латаса који је остао запамћен по томе што је угушио шеснаест буна против султана. А на то ће Жежељ: "Ја сам, уз помоћ Ранковића и Шашића, успео да "угушим" 23 покушаја атентата на Јосипа Броза Тита"!

Радо се Жежељ присећао прилика које су завладале после разлаза са Совјетима 1948. Многи су се из Брозовог блиског окружења, из Белог двора и резиденције, изјаснили за чувену Резолуцију. Међу њима је био и комесар у гарди Рајо Губеринић, као и Драго Божовић. Чак је и један од ордонанса признао, без икаквог околишења, да је у насталом спору, на Стаљиновој страни. Један гардијски официр је убијен у покушају да пребегне у Мађарску.

Бошко Чолић се први, одмах после рата, спетљао са Русима који су снимали филм о Титу - "Нјегове стазе". Заврбовали су га да ради за њихову обавештајну службу и он је успео да на вратима Титовог кабинета отвори једва уочљиву рупицу кроз коју је осматрао... Чолић је, по скраћеном поступку, био осуђен на смрт, али је помилован. После много година један продавац је понудио Жежељу да купи срећку југословенске лутрије. Био је то неспретни Чолић, а у Жежељу је још буктао нагон - да га задави!

Крајем септембра 1949. Броз је Плавим возом кренуо према Брионима. Кад се стигло у Дивачу, скретање за Пулу, Жежељ је наредио да се сви путници преместе у аутомобиле, не образлажући зашто то чини. Лјутит је тада био друг Тито...

Жежељу је стигла дојава да је пруга минирана и постављена заседа. Само се чекао пролазак воза...

Кад је сместио Броза на Вангу вратио се, са својима, да извиди ситуацију... Успели су да похватају дванест терориста из групе која се дуго припремала у Трсту да изведе ову операцију. Да ли им је било суђено, Жежељ се није могао сетити, али да су сви лишени живота - јесу.

Кад је саслушао ову вестерн-причу, Броза је прошла љутња, загрлио је свог верног "Омера". "Очински ме је пољубио и скинуо са руке овај сат од кога се не одвајам", Жежељ се радо присећао тих времена...

Једно јутро, док су боравили на најживописнијем острву брионског комплекса, на Ванги, Брозовима су стигли гости. Јованки је пристигао драги "ујак из Лике"... Није род, али је као рођени. Стево Крајачић је тада био председник Сабора Хрватске и стигао је са још три друга... Попили су кафу и ракију на тераси виле, оне исте са које су - Броз, Насер и Нехру - послали поруку свету да су основали Покрет несврстаних.

У тројци су били Александар Глобочник, Божо Рашета и Миле Рукавина. Глобочник је у младости био пилот, а кад је престао да лети, Стево га је ангажовао у својој служби. Рашета је био Глобочнику десна рука, а Рукавина им је придодат да им осветли пут. Сва тројица су радили као стручњаци у служби за озвучење и прислушкивање у полицији Хрватске.

Није се губило време, већ им је наложено да отпутују у Београд и у резиденцији Брозових среде Титове поштанске марке! Колекција Титових марака је била обимна и велике нумизматичке вредности. На њој су му нарочито завидели генерал Дапчевић и звучно име фудбала Стјепан Бобек. Обојица су имали понешто, али је колекционар Броз био недостижан.

(Наставиће се)