ТРОЈКА Црвенковски-Веселинов-Влаховић није била наклоњена Ранковићу, али нико од српских високих функционера није испољавао ни трунку самилости. А добро су знали да не би стигли ту где су да није било управо њега. Јер, Ранковић је био главни кадровик Србије, важнији и од самог Броза. Они су сигурно живели у убеђењу да би се испели и на неку степеницу више да им Ранковић није био "капа"? Истина, тешко су они могли одбранити Ранковића од свих грехова Удбе, али сигурно јесу од бруталног обрачуна с њим, кад се одмах знало да је "завера" била вешто подметнута.

Једини који није желео да пљуне друга Марка па да остане на својој функцији био је Срба Савић, секретар за унутрашње послове Србије.

Није се, дакле, туговало над судбином моћног друга Марка. Више је било разлога за слављеничко понашање...

Веселинов је доживео препород; Боби Радосављевић је постао прва виолина у симфонијском оркестру Србије. А тек Коча (Поповић), Плави (Тодоровић), Стамболић, Минић... Кочи је припало Ранковићево место потпредседника Републике; Тодоровићу најважније место, Ранковићево - секретара Извршног комитета СКЈ; Стамболић и Минић остали су Брозови миљеници до краја његовог живота...

ПРАВИЛА ИГРЕ Ранковић није био ни здравствено способан да пружа отпор, а најбоље је познавао "правила игре" партије којој је живот посветио. Између суђења, сигурне робије, изабрао је - понижење! А и ово друго мучно је стекао, морао га је одрадити. Остатак живота је провео као робијаш на привременом одсуству. Могао је да говори, али је остао нем...

Да ли је и сам Ранковић био крив, због свог пасивног држања, што му нико није притекао у помоћ и пружио барем прст? Изгледало је да он ништа није научио из случаја Милована Ђиласа који се збио раније. Док се Ђидо опирао, чак јуначио, Лека је одмах спустио гард. У одбрану Ђиласа стала су бар два гласа, Владимира Дедијера и Митре Митровић (прве супруге), а уз Ранковића нико!

Вратимо се Комисији (и поткомисијама) и истрази...

У том првом налету сва пажња била је концентрисана на Светислава Стефановића и Селима Нумића. Први је био други човек Удбе (после Ранковића), а други - главни и вишегодишњи руководилац сектора који је постављао и користио прислушну технику.

У Удбиној историји прислушкивање не помињу се Брозове (и Стевине) "крушке" о којима смо већ говорили. Слушање телефонских разговора био је врхунац скривене моћи. Прво телефонско прислушкивање помињано је у време Резолуције (сукоб Стаљин - Тито). Пала је сумња да Густав Влахов (отац му је био познати "руски човек") преко телефона којим даје везу Брозу, може да слуша и шта он говори. Није доказана та "моћ" Влахова, али је он, уз Титову захвалност, био удаљен из његовог кабинета. У исто време, након што је подржао Резолуцију, мука је доспео, уз Андрију Хебранга, и високо позиционираи Сретен Жујовић. Удбаши су, први пут, успели да му телефон опреме на "послушност", да слушају његове разговоре. Одмах су обавестили друга Марка и уместо очекиване похвале доживели су критику. "Сретан је још увек наш и Партија има начина да реши његов случај и без ваше помоћи", одговорено им је.

У помоћ телефону временом су притекле разне "бубе", микрофони, магнетофони...

Када је Ћећи било предочено - да је "основни мотив" испитивања рада Удбе - откривање прислушних уређаја у кући друга Тита и у зградама у којима се он креће (а такође и код неких другова) - Стефановић им је одговорио:

- Ја ћу изнети све што могу и што знам, јер је и мени стало да се то рашчисти.

Уследила су бројна, крајње неважна, питања и његови одговори. На то да су Тито и неки другови прислушкивани, Ћећа је одговорио: "Ја у то не могу да поверујем!" Наставио је да тврди да, ако се то стварно жели утврдити, онда се та ствар може лако дотерати до краја. Како? Да се прво утврди, види, где су инсталације постављене, а онда - где су "конци", а где "центри". То му је дато за право, али тако није поступљено. Био је навођен и да призна - да је Тито слабо обезбеђен, да то чини мало КОС мало Удба, а нико потпуно и сигурно. Упитан: зар се није могло открити и утврдити да је прислушкиван друг Тито (на томе је инсистирао Франц Попит), Ћећа је бурно реаговао: "Ја нисам овде окривљени и не дозвољавам да ми се ништа импутира".

Ћећа је, даље, открио да је главно и највеће прислушкивање обављено у време прве Мировне конференције (несврстаних) која је одржана у Београду 1961. Тада су озвучени хотели, амбасадори, Брозове просторије, али и више приватних вила и станова... На замерку да се пред Комисијом не понаша искрено и као комуниста - Ћећи је тада прекипело. "Ви изгледа мислите да сам правио заверу... Моје изјаве се произвољно интерпретирају, ја због тога нећу више да разговарам...".

- Ви мене прво ухапсите, па да знам како да се браним - предложио им је, узбуђен.

Настао је мук, ситуација је била напета.

До разлаза ипак није дошло. Уследила су мало лакша питања, па се и Ћећа охладио. Приупитан да ли и грађани помажу Удби својим дојавама, да не мора све сама, Ћећа је потврдио и међу најсвежијим примерима које је навео, нашла су се и имена - Драже Марковића, Мите Миљковића и Јове Капичића. Дојава се односила на њихова честа кафенисања (конкретно - где и када), појављивање у мотелима и излетиштима и у "сумњивим женским друштвима".

Разишли су се другови, задовољни. Ћећа, јер им је доста тога сасуо у лице, а предочио да ако код њега траже заверу,неће је наћи. А опет, чланови Комисије су закључили - да се ствари крећу у добром правцу.

Морало се радити дан-ноћ, задато време је истицало.

(Наставиће се)