Ја сам код себе нашао прислушне уређаје, а имају их и остали другови. Само у просторијама у којима ја радим постоји 20 микрофона специјално појачаних да би се познало чији је глас... У Белом двору четири просторије са 12 микрофона, Карађорђево је такође озвучено... говорио је Броз партијском руководству 16. јуна 1966. године.

Како су реаговали „шокирани“ другови из највишег партијског врха који су сачињавали: Јосип Броз, Владимир Бакарић, Иван Гошњак, Крсте Црвенковски, Блажо Јовановић, Едвард Кардељ, Лазар Колишевски, Борис Крајгер, Цвијетин Мијатовић, Ђуро Пуцар, Ђоко Пајковић, Александар Ранковић, Петар Стамболић, Мика Шпиљак, Мијалко Тодоровић, Јован Веселинов, Вељко Влаховић и Светозар Вукмановић.

Први се „освестио“ Стамболић, председник СИВ-а под чијом је капом било и Министарство унутрашњих послова са УДБ-ом која се нашла на удару. „... То што су радили и раде неспојиво је са нашим системом“, успео је да изусти и да се безрезервно сложи са другом Титом; „... Оно што је изнео друг Тито је као ударац маља по глави... Нисам могао да претпоставим да неко прислушкује друга Тита...“ (Веселинов); „Овде постоје две могућности: или се умешала нека страна сила или се у друштву развила посебна сила...“ (Кардељ); „...Веровао сам да овога код нас нема... Како сам био наиван“ (Вукмановић); „... Потребно је предузети одговарајуће мере како би се ове ствари разјасниле“ (Бакарић); „...Друг Тито је добро физички заштићен, али се види да се у будуће и зграде морају брижљивије чувати“ (Гошњак); „После онога што сам овде чуо, осећам се као да ми је нешто отето“ (Тодоровић); „... Тешко је поверовати да се овако нешто десило и мало је рећи да је то прљава ствар“ (Ранковић)...

И сви остали су се огласили и Тита безрезервно подржали да се формира комисија која ће провести истрагу и коју ће водити Црвенковски. Одређена је и тројка - Црвенковски, Веселинов и Влаховић - која ће водити посебне разговоре са ширим руководством Србије, да их убеде да ова акција није уперена против Срба, како ће многи покушати да представе.

Ова драма одиграла се од 17 до 18,45 часова. Исте ноћи Комисија је кренула у препаде. Под надзор су најпре стављени Ранковић, Стефановић (руководио савезном УДБ-ом) и Србислав Срба Савић, секретар унутрашњих послова Србије, као и Селим Нумић (помоћник секретара и главни руководилац за постављање прислушних уређаја). На првом консултативном разговору које је водио Броз са члановима Комисије присутан је био и већи број функционера из Србије. Као дилему Броз је представио: „Шта да се ради са Ћећом (Стефановићем) и шта са Марком (Ранковићем). Одмах је уследио и савет да друг Марко треба да „оде на одмор“ и да му се предочи да „ништа не ради“, а да Ћећу треба „изоловати“.

Брзо се показало и да се Броз дуго припремао за обарање Ранковића. Потезе које је прецизно повлачио видљиво су били унапред смишљени. Претходно је извршио значајну кадровску измену, сменио је шефа КОС-а (Контраобевештајна служба ЈНА) генерала Јефту Шашића. Растанак са Шашићем био је врло нежан; саветовано му је да иде на „заслужан одмор“, а после га чека „угодније место“. Броз рекао, па и порекао. Чекајући обећано место, Шашића је претекла смрт.

РАЗРЕШИТИ МАРКА Црвенковски је изнео предлог да се Марко разреши свих извршних функција, па и потпредседника Републике и да остане само члан ЦК.
Брзо му је Броз предочио: „Марко је рекао велику неистину када каже да нема везе већ три године са радом органа државне безбедности“.

Уочи извођења завршне представе, Броз је тражио и одобрио критичку анализу организације и рада савезне УДБ-е. То је обезбедио преко Словенца Еда Брајника, више година високог руководиоца те службе. Брајник се истакао као скојевац у Лјубљани. У ратним годинама, сматран је претечом организовања Ранковићеве ОЗН-е у Словенији. Словенци су и у шумама формирали државне институције, штампали су свој денар, али и организовали своју обавештајну службу оличену управо тада у младом Брајнику.

Избор чланова Комисије која је требало да открије „језгро завере“ унапред је гарантовао успех. Водећа тројка су били - Црвенковски, Веселинов, Влаховић. По ком критеријуму су одабрани?

Кире, „убаво момче“, био је у великом успону. Стекао је и без избора симпатије македонске јавности, посебно оне интелектуалне. Једини испред њега, за прса, био је Лазар Колишевски. Како га претећи? То није било лако, Лазар је био металац (однегован у Крагујевцу и Београду); једини међу друговима који је био осуђен на смрт након што је одведен у Бугарску, али је и са вешала успео да умакне; смештен већ у македонску легенду. Да, али Лазар је био доста старији, он радник а Крсто студент филозофије. Кад се Лаза, несмотрено, сукобио са Јованком Броз, на афричкој турнеји, шанса се указала... Што Колишевски није добио „црвени картон“ због грубог старта, заслужан је био једино Ранковић. Он је успео да измоли опроштај Брозових. Ево прилике да му се Црвенковски „реваншира“ за све што је учинио за Лазу, али и Македонију да први пут стекне своју државу?

Веселинов, доброћудни Лала, неочекивано је доспео мука у Србији. Због „грешних поступака“ супруге Станке, он је већ био виђен у Савету федерације. УДБ-а је у тај случај умешала своје „уво“, а то је за њега значило - Ранковић. Елиминисањем друга Марка отварала се и прилика да Лала обнови своје породично гнездо?

Влаховић је носио исти „белег“ као и Веселинов, само што у његов случај није била умешана УДБ-а него КОС. Да је био друг, Ранковић је то могао „обрисати“. Како није, нека и он осети шта је патња?

Тројка је оправдала указано партијско поверење.

(Наставиће се)