Ко је стварно ослободио Србију и Београд (1944) - Титови партизани или совјетски црвеноармејци? Око те истине спорили су се, и још увек се споре, многи, уз дилему да ли би се комунисти сами дочепали власти. Операције су извођене у садејству и спорења настају кад је реч о појединачном доприносу, једне и друге стране. Партизани су поседовали морал и герилско наоружање, а совјети - каћуше и тенкове.

Ако се поуздано не зна ко је ослободио град, сигурно се зна да је краљевску кућу, Бели двор, прва заузела, без борбе и жртава, једна црногорска јединица. Освојила га и запосела. Немачке снаге које су је чувале све време рата, повукле су се без отпора. Брзо су, међутим, партизани одступили и кућу другом уступили...

Овим операцијама су претходила два Титова постављења и једно наређење. За главнокомандујућег свих партизанских јединица именован је генерал Пеко Дапчевић. Та одлука врховног команданта болно је одјекнула међу србијанским партизанима, нарочито преживелим припадницима две славне пролетерске бригаде. Били су уверени да ће та част, да први ступе у престоницу, припасти њима и њиховом команданту, Београђанину Кочи Поповићу. Те јединице имале су више ратних хероја, али у том тренутку ни једног толико храброг да јавно упути, бар "другарску критику". Друго постављење Броз је лично саопштио Ужичанину Лјубодрагу Ђурићу у Крајови (Румунија) пред свој лет за Москву. Поставио је Ђурића за ратног команданта Београда и наредио му: да одмах, по уласку у град, успостави "сталну стражу око Белог двора".

Дапчевић, кога је опила слава, у главни град је ушао на белом коњу, све је узео у своје руке; поставио је свог команданта града, својим земљацима дозволио да се у Двору играју принчева, а за себе је одабрао најлепшу вилу на Дедињу. Кратко Пеково беше. Чим је и Броз пристигао, Ђурић је стао на своје место, Двор је очишћен, а у рату опевани Пеко остао је и без виле која је постала Титова.

КРЛЕЖА И ДУХОВИ Броз и Бели двор постали су одмах центар свих збивања. Сачекивало се и испраћало, а и краљевски гостило. Одабрани су ту остајали и дуже. Колико се памти, једини који је ту почаст одбио био је Мирослав Крлежа. Не, па не, упоран је био Крлежа и домаћин га није успео приволети. Правдао се Крлежа да је у страху и од помисли да ту коначи, да би га сигурно "спопали духови"...

Брзо се показало да комунисти нису више били гадљиви на све буржујско и краљевско. И у томе је предњачио Броз. Да је волео луксуз и грофовски начин живота, испољио је још док је био шеф КПЈ у илегали. Другове, углавном раднике, тада је убеђивао да се он само прерушава, "камуфлира", да би заварао траг пред полицијом. Познато је да у једној прилици није хтео ни затвор да напусти, јер му није било готово ново одело.

Решио је Броз тако да промени и шефа своја два кабинета, војног и цивилног. Црногорца Митра Бакића, правника по образовању и хероја у рату, заменио је Лјубодрагом Ђурићем, ужичким учитељем и командантом Друге пролетерске бригаде у ратним годинама. Ево и сцене која се одиграла приликом те примопредаје:

... Митар мало прошета по канцеларији набораног чела, заустави се и рече ми: "Оженићу се Надом"!. Ја му честитах, а он ме загрли и одушевљено ми се захвали!

Одједном се огласи "крушка".

- Нека... нека, Митре Бакићу! Ти прве новости саопштаваш Ђурићу, па ћеш тек онда мени. Запамтићу ја то!... Све сам ја вас слушао шта разговарате...

Митар махинално поклопи "крушку" шеширом говорећи мени:

- Е... нисам знао да нас Тито може и слушати кроз ово "чудо"!

По подне је Митар свратио у моју канцеларију, и уверавајући ме да он није знао за магичну моћ "крушке" и посаветовао ме да пазим шта причам поред ове справе...

Ово је исповест генерала Ђурића објављена у његовим - "Сећањима на људе и догађаје".

Лако је било Бакићу и Ђурићу, положили су "тест верности". Али, како се могао осећати Ваљевац Раде Ристановић, командант Белог двора, кад је дознао за моћ "крушке" која је била постављена и у његов стан и за коју је веровао да служи само за дозивање. Када се Ристановић прибрао, детаљно преслишао себе и укућане, шта су изустили, питајући се: да "крушка" не региструје и шта се мисли?, попричао је са Ђурићем, далеко од "крушкиног" видика. Присетио се:

"...Он је од првог дана, од када је уз Тита, приметио да је Тито желео да зна шта се догађа у његовој околини, па ни је ни чудно што је прихватио и овај Стевин поклон"! А ко је био дародавац Стево?

Помен је овде на Ивана Крајачића Стеву (1906-1986), једну од најзагонетнијих личности из Титовог окружења. За њега се може рећи да је био персонификација предратног, ратног и поратног догађања и успостављања власти у другој Југославији. Не чуди зато што га је Броз и окитио, за 70. рођендан, Орденом јунака социјалистичког рада, а у честитки нагласио: "...Увек си био пример истакнутог борца у изградњи социјалистичког самоуправног друштва кроз доследно спровођење линије СКЈ и СКХ и његове политике, посебно у развијању братства и јединства наших народа и народности...".

А ево шта је о Стеви, мало даље од раке, рекао такође један из Титове колоне, академик Владимир Дедијер:

"...Стево... Творац Голог отока је Стево Крајачић, он је најмрачнија личност наше прошлости. Нјега се и сам Тито плашио. Зашто? Он је од фебруара 1942, до своје смрти био главни резидент ИВ совјетске обавештајне службе.

После петнаестак година много тога се изокренуло. Титове и Стевине "крушке" нису више представљале "чудо технике", савршенијих справа домогли су се и други.

- Ја сам озвучен!

Гласно је зацвилио Броз пред члановима Извршног комитета (Политбироа) ЦК СКЈ, који је окупио 16. јуна 1966. у Београду.

- Мене, другови, и прислушкују, наставио је Броз да сева.

(Наставиће се)