У ТАМНИЦИ, у дугим часовима очаја и самоће, Оскар Вајлд се сећао свог детињства, младости, срећних дана. У својим успоменама је написао: "Припадам племенитој ирској породици. Мој отац сер Вилијемс је био лекар, антиквар и књижевник. И моја мајка је писала стихове. Моје детињство је било ружичаста поема потпуне среће. У младости ме је веома привлачила наука. И посветио бих јој се да у осамнаестој години на Оксфордском универзитету не добих све награде за поезију".

Док је робијао, Вајлд је замислио своју "Баладу о тамници у Редингу", коју је објавио по изласку из затвора. Једини пријатељ који му је писао, слао књиге и обавештавао га о књижевним новостима био је Роберт Рос. Нјега је писац одредио за извршитеља своје књижевне опоруке.

Две године проведене иза тамничких зидина оставиле су дубок траг на Вајлду. Нјегова ведрина, самоувереност, сјај појаве и речи, нестали су заувек. Из Рединга је изашао четрдесетогодишњи оседели и изборани старац у коме нико није могао да препозна чувеног писца. Дани његовог бриљантног успеха код енглеске публике и у лондонским аристократским салонима отишли су унеповрат. Нико га није желео и нико се није интересовао за његов књижевни рад и дело. Брод који тоне сви су напустили. Као да су се обистиниле његове речи: "Сви ћемо испаштати, страшно испаштати".

Омражен, исмејан и напуштен, Оскар Вајлд је променио име у Себастијан Мелмот. Прво је отишао у град своје младости, у Париз. Али ни овде га нису срдачно примили. Робијашки жиг и приче о његовом хомосексуалном пријатељству пратили су га свуда.

Крајем новембра 1908. године у хотелу "Алзас" угасио се живот несрећног писца. Умро је на почетку новог столећа, још млад, у 44. години. До последњег боравишта га је испратило неколико ретких познаника из париских бистроа.

Година 1857. је значајна не само за француску литературу. Те године су објављена два изузетна књижевна дела: Флоберова "Госпођа Бовари" и "Цвеће зла" Шарла Бодлера. Књижевни критичари и познаваоци књижевности кажу да су то два велика књижевна догађаја. Али уместо похвала главни протагонисти Флобер и Бодлер добили су судске позиве. Нјихова дела је тужилаштво Другог царства прогласило неморалним и аутори су морали на суд.

Први је оптужен Флобер за своје прво дело које је по мишљењу царског тужиоца Ернеста Пинара повреда јавног морала и религије. Фатална "Госпођа Бовари", чије су узбудљиве доживљаје пратили читаоци "Париске ревије", од почетка октобра до средине децембра 1856. године, поново је залепршала својим кринолинама пред париским судом за преступе. Заседање овог суда, чији је председавајући био судија Дибари, трајало је од 31. јануара до 7. фебруара 1857. године.

Адвокат оптуженог писца био је пријатељ његове породице Мари Антоан Жил Сенар, бивши председник Народне скупштине и министар унутрашњих послова. Нјему је писац посветио прво издање свог романа, захваљујући му се за успешну одбрану.

СУМОРНИ ЗИДОВИ РЕДИНГА НА светлим париским булеварима, у задимљеним бистроима, у позориштима, на лицима пролазника тражио је Оскар Вајлд срећне дане своје младости. Све је било узалудно, са свих страна притискали су га језиви зидови Рединга. Куда? Лутао је месецима Италијом и вратио се поново у Париз. Био је физички исцрпљен и оронуо, психички неспособан, без средстава за живот и наде у боље дане. Ипак је успео да потпише неколико уговора за нове комедије, али није био способан да их испуни. Као да је и последњи траг његовог дара остао иза суморних зидова Рединга.

Флоберов роман објављен у "Париској ревији", мада знатно скраћен, ипак је дошао под удар Другог царства Наполеона ИИИ. Ово скраћивање рукописа писац је прокоментарисао изјавом објављеном у истом часопису: "Разлози које ја не могу да оцењујем приморали су 'Париску ревију' да изостави једно место у броју од првог децембра. Будући да је њена бојажљивост поново дошла до изражаја поводом овог броја, она је сматрала за згодно да уклони још неколико места. Према томе, ја изјављујем да отклањам одговорност за редове који следе, па се читалац умољава да у њему гледа само одломке, а не целину".

Али париски суд је био неумољив и према овим одломцима које је "Париска ревија" из предострожности хтела да учини чеднијим. А писац не само да није успео да "отклони" одговорност већ је она сваљена и на уредника ревије Пиша и штампара Пијеа. Нјих тројица су бледи и уморни слушали оптужбе тужиоца Ернеста Пинара:

"Имате пред собом, господо, тројицу окривљених. У оваквом предмету нема преступа без јавне употребе и сви они који су допринели да се дело објави морају бити погођени подједнако. Али главни оптужени је господин Флобер, који, када га је редакција опоменула, протестује што је један одломак у делу изостављен.

После њега долази г. Лоран Пиша. Од њега ћете тражити да положи рачуне о одломцима које је морао да изостави, и напослетку, долази штампар који је истурена стража против скандала. Г. Пије је, уосталом, частан човек против кога ја немам ништа да кажем. Тражим од вас само да примените на њега закон. Штампари морају читати: када нису читали, онда штампају на своју одговорност и штету.

Штампари нису машине. Они имају извесну повластицу, полажу заклетву, они су у нарочитом положају, одговорни су. Још једном, они су као истурена стража: ако пропусте преступ, то је као да су пропустили непријатеља. Ублажите казну г. Пијеу колико год хоћете, будите милостиви чак и према уреднику 'Ревије', али што се тиче г. Флобера, главног окривљеног, за њега треба задржати сву строгост".

(Наставиће се)