Оскар Вајлд, писац који је за кратко време доживео врхунац успеха и тотални пад. Неким писцима је тамница значила почетак књижевне каријере, некима подстрек за рад, а за Оскара Вајлда била је гробница у којој су ископнели и његов дар и његова снага.

Година 1892. за аутора "Слике Доријана Греја" била је период великог успеха. Нјегове драме и комедије изводе се на највећим лондонским позорницама, а о његовим ексцентричним испадима причају се анегдоте. Једна од тих анегдота настала је после премијере комада "Лепеза леди Видермир".

Одушевљена публика упорно је тражила да се после завршене представе појави аутор. На молбе и преклињања глумаца и управника позоришта Вајлд је једва пристао да се појави на позорници. Сама његова појава је била представа: екстравагантно обучен, са зеленим каранфилом у реверу, цигаром у устима... Одушевљеној публици каже са ироничним осмехом: "Госпође и господо, можда није сасвим коректно пушити пред вама, али мени се чини да је некоректно и то што ви мени сметате да пушим."

Наставио је да прича арогантно и немарно. Публика је прихватала сваки хир омиљеног писца и аплаудирала. Вајлд се смешкао, не слутећи да ће га исти људи обасути погрдама и потпуно уништити. Хир масе? Казна за одступање од уобичајених друштвених норми.

Исте године Вајлд је упознао аристократу и песника Алфреда Дагласа. Млади лорд је био изузетно леп, образован и шармантан. Нешто необично се догодило са писцем, у њему су се пробудила до тада прикривена осећања. Иако је већ био ожењен и отац двоје деце, лорд Даглас је све више заокупљао његове мисли и осећања. О њиховом необичном пријатељству јавно се причало у отменим лондонским круговима, по периферијским крчмама, новинским редакцијама.

Скандал је био на помолу. Крути викторијански морал није дозвољавао никаква размимоилажења са општеприхваћеним друштвеним нормама. Свако ко би им се супротставио био је кажњен општом осудом коју је маса у таквим приликама немилосрдно изрицала. Сазнавши за везу свог сина и Вајлда, стари лорд Даглас, некадашњи пишчев пријатељ, јавно га је увредио и оптужио. Вајлд на увреду одговара тужбом лондонском суду. Али тужба се убрзо претвара у оптужбу.

ГЛУПИ НАЈБОЛЈЕ ПРОЛАЗЕ МОЖДА је Оскар Вајлд најбоље објаснио своју трагедију. У чувеном делу "Слика Доријана Греја" пише: "Око сваке телесне и духовне изузетности лебди зла коб, нека врста зле коби која, изгледа, кроз историју прати погрешне кораке краљева. Боље је разликовати се од својих ближњих. У овом свету најбоље пролазе просечни и глупи. Они могу мирно да седе и безбрижно посматрају игру. Ако не знају ништа о победи, они су бар поштеђени сазнања о поразу. Сви ћемо испаштати због онога што су нам богови дали, страшно испаштати: због свог положаја и богатства, због своје памети, такве каква је, због своје уметности, било шта да она вреди, због своје лепоте..."

Пријатељи, рођаци и познаници, слутећи трагичан расплет овог суђења, предлагали су му да бежи из Енглеске. Кажу да је писац одбио њихов предлог самоуверено изјављујући: "Не могу одолети жељи да постанем робијаш." И жеља му је ускоро испуњена. Изведен је пред суд и оптужен за повреду јавног морала и противприродни блуд. На суду је, по свом обичају, био дрзак и арогантан. Занесен славом и успехом није веровао да му се нешто озбиљно може догодити. Са његовог суђења сачувана су ова сећања.

Прочитали су једно превише интимно и ласцивно Вајлдово писмо упућено младом лорду Дагласу. Судија је питао славног писца:

- Да ли сте ви обично овако писали лорду Дагласу?

- Никако, па ни ја не бих могао писати таква писма сваки дан.

За неки неморалан спис је утврђено да му није припадао. Судија га је питао:

- Признајете ли бар да је ово неморално? Писац је одговорио: - Још горе. Признајем да је рђаво написано. Када су га питали шта мисли о Богу, чули су ову изјаву: - Рекох да ће свет брзо пропасти, јер половина човечанства верује у Бога, а друга половина не верује више у мене.

Суд, разгневљен његовим дрским понашањем, осудио га је на две године робије, као и да му се сва имовина распрода на лицитацији. Нјегова супруга је, са њиховим синовима, побегла из Енглеске. Пријатељи, као што често бива у таквим ситуацијама, напустили су га и заборавили. И публика више није била наклоњена славном писцу. Драме, до тада радо гледане, скинуте су са репертоара свих позоришта. Издавачи се више нису интересовали за његове књиге.

Чувени роман "Слика Доријана Греја" објављен је поново тек 1928. године. Нјегова књижевна и друштвена каријера била је запечаћена. Живот се поиграо са Оскаром Вајлдом на најсуровији начин: из сјаја и славе пао је у најдубљу беду и срамоту.

Маја 1895. године Вајлд је постао робијаш тамнице Рединг. Своје елегантно одело, свилене кошуље и прслуке, цвет на реверу, заменио је прљавим робијашким оделом број 33. Одузели су му све, али најдрагоценије, његов књижевни дар, нико му није могао одузети. У тами и самоћи Вајлд је написао своје чувено дело "Де профундис". Дело је посветио младом лорду Дагласу, према коме је још гајио нежна осећања. "Де профундис" је објављен тек неколико година после пишчеве смрти.

Док је Вајлд лежао у тамници, француски књижевници су покушали да га рехабилитују. У више париских часописа објављени су полемички чланци, организована су предавања о заточеном писцу, неколико његових комада је приказано на париским позорницама. Али хладне енглеске пуританце нимало није тронула француска сентименталност.

О својим сународницима Вајлд је написао у есеју "Душе човека у социјализму": "Не постоји прави песник или прозаиста у овом столећу којем британска публика свечано није доделила диплому неморала. Те дипломе код нас практично играју улогу онога што је у Француској формално признање Академије књижевности."

(Наставиће се)