ХУРЕМ султанија је отворила нову страницу османске историје, коју ће карактерисати султани без снаге и воље, а понајмање способности да воде царство на три континента. Уместо њих ће кроз читаву другу половину 16. и прву половину 17. века владати њихове мајке, жене и конкубине. Овај период обележиле су четири жене, различитог порекла, које је спојила иста зла судбина - постале су заточенице султановог харема, али су успеле да се наметну као истинске владарке, упркос увреженом мишљењу да су жене у османском друштву имале искључиво улогу љубавнице и мајке.

Селим ИИ (1566-1574), син Сулејмана Законодавца и Хурем султаније, дошао је на престо као четрдесетогодишњак. Нјегова мајка, која је све учинила да један од њених синова дође на чело државе Османлија, није поживела довољно да заузме утицајну позицију валиде султаније. По угледу на свога оца, Селим се по свим шеријатским прописима жени конкубином, Нурбану султанијом, мајком свога сина и наследника Мурата ИИИ.

Султанија Нурбану, рођена Сесилија Веније Бафо, била је ванбрачни изданак чланова двеју млетачких племићких породица. За време Сулејмановог ратовања с Венецијом у Средоземљу (1537-1540), османски адмирал Хајрудин Барбароса отео је Сесилију, која је тада имала 12 година, с једног брода у медитеранским водама и одвео је у султанов харем. Селим и Нурбану имали су сина Мурата, који ће 1574. наследити османски престо, као и ћерке Исмихан, Шах и Гевхерхан, које су биле удате за високе достојанственике царства.

Током службовања у Коњи, Селим је био веран Нурбану. Сама чињеница да је она најпре родила три кћери, а тек 1553. и сина, сведочи да је Селим желео да добије мушког потомка баш са њом. После ступања на престо, Селим је одржавао везе и са другим конкубинама, које су му родиле још петорицу синова (поштујући принцип једна конкубина - један син), али је он за живота одредио Мурата, Нурбаниног сина, као свог наследника.

Селим ИИ је први османски султан који је умро у престоници. Остало је забележено да је Нурбану наредила да се његово тело стави на лед, док у Истанбул не стигне Мурат, који је у то време био намесник у Маниси. Истовремено, по древном династичком обичају, убијена су четворица малолетних Селимових синова (пети је умро пре оца).

ДИВАН НАЈВИШИ ОРГАН ДИВАН је представљао највиши орган извршне власти у Османском царству. Ово министарско веће чинили су велики везир, 2-5 кубе везира, дефтердар (министар финансија), двојица врховних војних судија (један за Румелију, други за Анадолију), као и нишанджија (царски секретар). Члан дивана био је и беглербег Румелије, када је боравио у престоници.
До времена Мехмеда Освајача, султан је редовно председавао седницама Дивана, да би од седамдесетих година 15. века била уведена пракса да седнице води велики везир, док је султан могао да прати шта се дешава кроз прозор на сали. Поред извршне, Диван је имао и судску, као и протоколарну улогу.

Утицајнија као валиде султанија него као султанова супруга, Нурбану је била веома активна током владавине свог сина Мурата ИИИ (1574-1595). Иако се није отворено мешала у државне послове, остала је сачувана њена кореспонденција са француском регенткињом Катарином Медичи. Разумљиво је, с обзиром на порекло, да је имала одличне везе са млетачким изасланицима на Порти.

Такође, Нурбану је као валиде султанија водила бригу о добробити и одржању династије, те је била озбиљно забринута што се њен син везао за једну конкубину, извесну Албанку из дукађинских планина, звану Сафије, са којом је имао само једног сина. Изгледа да султана Мурата ИИИ жене нису занимале, чак се говоркало да је имао проблема с мушкошћу.

Мајка му је доводила највеће лепотице из харема, али узалуд. Опстанак династије неочекивано је спасла његова сестра Исмихан, која му је поклонила две руске робиње, од којих је једна успела да заинтересује владара. Од тада, он се препуштао харемским уживањима, те је после ступања на престо добио чак 19 мушких и неутврђен број женских потомака. Ипак, Сафије (са којом никада није склопио шеријатски брак) је и даље је заузимала изузетно значајно место на двору. Слично као што је то био случај са Нурбану, Сафијин утицај ће порасти када њен син Мехмед ступи на османски престо као султан Мехмед ИИИ (1595-1603).

Прва наредба новог султана Мехмеда била је да се убију деветнаесторица његове малолетне браће, која су представљала потенцијалну опасност за његову владавину. Нјихови табути били су изложени испред палате Топ капи, да би могла да их види читава престоница. Тај чин је изазвао оштру реакцију становништва, те је један хроничар забележио да се тог дана „небо над Истанбулом отворило, услед жалости за младим принчевима“.

То је уједно био и крај примене закона о братоубиству, да би се прешло на систем „кафеса“. Наиме, по ступању на престо, нови султан би своју браћу затворио у харемске одаје, које неки, „живи сахрањени“, нису напуштали све до смрти. Они су ту живели окружени пажњом својих мајки, као и робиња у харему, али под строгим надзором султанове гарде. Неки од њих су услед таквог начина одрастања стекли озбиљна психичка оштећења, која би избијала на видело у случају њиховог ступања на престо.

(Крај)