ЦАРСКА ордија 1552. поново креће на Иран. Из логора у северној Анадолији, султану је упућен поверљиви изасланик Рустем-паше који га извештава да његов најстарији син Мустафа кује заверу против свога оца, а да га војска у томе охрабрује и подржава. Он чак султану преноси речи које се, наводно, чују међу трупама: "Султан је престар и неспособан да предводи војску, престо треба да преузме његов законити баштиник, чему се противи једино Рустем-паша. Због тога би ваљало скинути везиру главу, а старог султана послати у Димотику да се одмара".

Султан потом креће на Персију, у свој дванаести поход, окружен великом свитом, и у пратњи својих синова Селима, Бајазита и Джихангира, да на крвавој позорници до краја изуче наук владања. Сулејман се улогорио у близини града Ергели, старе Архелаиде, где му се придружио и принц Мустафа. Принц је на очев позив 6. октобра 1553. дошао под његов шатор, праћен везирима и уз гласно клицања јаничара. Кад је без пратње ступио у султански шатор, мутавци су га зграбили и задавили. Принц је узалуд призивао очеву милост. Побијено је и неколико војних старешина оданих Мустафи.

Како би се спречила побуна јаничара, за принчеву смрт окривљен је Рустем-паша. Он пада у султанову немилост, па му је одузет царски печат. Свргнути Рустем, огорчен и запрепашћен, није разумео игру која му је намештена. Међутим, вешта и моћна Рокселана, успела је 1555. да свога зета врати на положај великог везира који је он задржао све до смрти, 1561. године.

СВИ СУЛТАНОВИ ПОХОДИ ТОКОМ своје четрдесетшестогодишње владавине, султан Сулејман Законодавац предводио је тринаест похода, од тога осам у средњој Европи, два на Средоземљу и три на Истоку, против Сафавида. Турски историчари су израчунали да је 2.745 дана своје владавине (око 7,5 година) провео изван престонице на походима, те да је прешао 43.000 километара. Османска територија је са 6.557.000 квадратних километара, колико је износила у време његовог оца Селима И (1512-1560) увећана на 14.839.000 у Сулејманово време. Средином 16. века, Османско царство било је подељено на 21 пашалук и 250 санджака.

У суровом надгорњавању за престо сад су остали само Хуремини синови, Селим и Бајазит. Болешљив и осетљив, Джиханигир је одмах после Мустафиног убиства пао у постељу и више није устао. Умро је крајем 1553. године.

Од двојице потенцијалних престолонаследника, Бајазит је био способнији, образованији, вештији у војним стварима и опхођењу са људима. Селиму је на управу била поверена Маниса, а Бајазиту Кутахија. Оба града се налазе на једнакој удаљености од престонице, што значи да у прво време после Мустафиног убиства, Сулејман не даје предност ниједном од двојице синова. Хурем-султанија, пак, сву своју умешност и вештину усмерава ка новом циљу: да Бајазита устоличи као наследника османског трона. У том циљу је и издејствовала повратак Рустем-паше Опуковића на место великог везира.

Док је Рокселана била жива, два принца нису, макар отворено, улазила у сукобе. Међутим, она умире 1558. године, највероватније од водене болести, и оставља Сулејмана скрханог од бола, а синове у беспоштедној борби за превласт.

Отворени сукоб између претендената започео је 1559. године. Око њих су се одмах окупиле групе високих достојанственика и бегова, који су себи стварали позиције, надајући се победи једног или другог кандидата за престо. Селимови људи су, чини се, били вештији у пласирању погрешних информација, које су непрестано стизале до Бајазита. Овај, пак, верујући у своју премоћ, упустио се у отворени сукоб са братом, а када је видео да губи на бојном пољу, уточиште тражи на сафавидској територији. Шах Тахмасп, вечити ривал Османлија, једва је дочекао овакав развој догађаја. Несрећног принца, у просјачком руху, за неколико товара блага враћа кући. Бајазит је у очима свога оца и читаве војске постао издајник, а са издајницима се поступало на једини могући начин.

Тако, султан Сулејман у новембру 1561. године наређује погубљење не само Бајазита, него и све петорице његових синова, од којих је најмлађи имао свега три године. Селим остаје једини наследник лозе Османовића.

Султан Сулејман на Западу познат као Величанствени, на Истоку као Законодавац, преминуо је на свом тринаестом "узвишеном походу", током опсаде Сигета, на угарском ратишту у јесен 1566. године. За собом је на престолу оставио сина Селима (1566-1574), у османској традицији названог Сархош (Пијаница), чије је владавину снажним печатом своје моћне личности обележио последњи Сулејманов велики везир, Мехмед-паша Соколовић.

Сулејман је сахрањен у својој велелепној задужбини, джамији Сулејманији, истој оној у којој је у за њу саграђеном посебном турбету сахрањена и његова вољена Хурем султанија. За собом је оставио Царство које се простирало на три континента, али у коме већ у том тренутку, у другој половини 16. века, почињу да се примећују први знаци кризе и опадања.

На престолу се смењују неспособни султани, зависни од својих жена, мајки или везира. Османско царство никада више неће досећи снагу из времена Мехмеда Освајача (1451-1481) и Сулејмана Законодавца. "Величанствено столеће" било је завршено.

(Наставиће се)