ИСТОРИЈА владавине султана Сулејмана Законодавца не може се у потпуности сагледати без приче о његовој робињи и животној сапутници, која ће му, ван устаљених османских династичких обичаја, постати и законита супруга, Русинки Александри (или Анастасији по неким изворима). Ова жена коју ће Исток назвати Хурем султанијом (од персијске речи хуррам, што значи ведра, весела), а запад Рокселаном, остала је запамћена као једна од моћнијих жена 16. века, те као једна од оних које су својим поступцима значајно утицале на ток историјских збивања.

Александра Лисовска, кћи православног свештеника, рођена је на самом почетку 16. века, у западној Украјини, која је тада била део Пољске. У препаду Татара на њен родни крај, петнаестогодишња Александра је одведена најпре у Кафу, на Крим, а одатле у Истанбул, на пијацу робова, где је купљена за царски харем. Може се само наслућивати какву је унутрашњу драму морала да преживи девојка, доведена у један потпуно страни свет, где не познаје веру, језик, људе, обичаје...

МАЈКЕ У ПРАТНјИ ПРИНЧЕВА ЧИМ би родила сина, конкубина би стицала посебан положај, али више није одлазила у султанову ложницу. Ово правило је уведено да би се спречило да се око престола бори више синова исте мајке. Свака мајка принца била је задужена за подизање и васпитавање свог сина. Кад би стекли пунолетство (што се по одредбама шеријатског права поклапа са стицањем полне зрелости), млади принчеви би добијали на управу санджак у анадолском делу Царства, где су се учили вештини владања. У пратњи принчева који су одлазили у те провинцијске дворове, обавезно су се налазиле и њихове мајке.

Када ступа на османски престо, Сулејман са својом конкубином Махидевран (познатом под надимком Гулбахар, Пролећна ружа) има три сина и кћер. Као прави изданак своје лозе, где је вишеженство првенствено било у функцији обезбеђивања потомства и опстанка династије, а не емотивног или сексуалног уживања, и он се препуштао чарима најлепших девојака у његовом харему. Ипак, чињеница да је са Махидевран (која је била черкеског порекла) имао више синова, супротно правилу "једна конкубина-један син", које је од владавине Мехмеда ИИ Освајача (1451-1481) владало у династији Османлија, сведочи да је још у раној младости решио да следи сопствени пут.

Иако малобројни, извори сведоче да је Сулејман био веома одан мајци своје деце. Волео је да време проводи у кругу породице, окружен нежношћу, љубављу и пажњом. Међутим, управо кад се победоносно враћао са београдског ратишта, стизале су му једна по једна вест да је епидемија у престоници однела животе његово троје деце у свега месец дана. Преживео је само један син, Мустафа, у то време шестогодишњи дечак.

Вративши се у Истанбул, обузет несрећом која се обрушила на његову породицу, Сулејман затиче Махидевран сломљену и неутешну. И негде баш у том тренутку, како то само живот може да изрежира, запажа робињу ситне грађе, јарко црвене косе, чији је осмех, чим би се појавила, обасјавао све присутне. Савременици сведоче да Александра није била лепа, али је султану у тим тешким тренуцима пријала њена ведрина, њен звонки глас и нежне речи које му је шапутала. Махидевран је пала у заборав, а нова миљеница добија име Хурем.

Са Хурем ће започети нова епоха османске историје, коју ће потоњи истраживачи назвати "султанатом жена". Мало по мало, реч по реч, корак по корак, Хурем је градила свој положај и свој утицај, брижљиво и женски вешто.

МУРАТ И ПРИНЦЕЗА МАРА ПРВИ османски султани склапали су династичке бракове са хришћанским и муслиманским принцезама из држава у њиховом окружењу. Последњи такав брак склопљен је 1435. године између османског султана Мурата ИИ (1421-1451) и српске принцезе Маре, ћерке деспота Ђурђа Бранковића. Мурат тада као мираз уз Мару добија области Топлице и Дубочице.

У наредних десет година, Хурем ће Сулејману родити петорицу синова: Мехмеда (1522), Селима (1524), Абдулаха (1525), Бајазита (1526), и Джихангира (1531), као и кћер Михримах (1523). Пошто 1533. године, султанија Махидевран одлази у Манису, као пратња свом сину престолонаследнику Мустафи, који тамо постаје намесник, Хурем успева да царски харем пребаци из Старе палате, у којој се до тада налазио, у Топ Капи Сарај, тј. Нову палату.

ПоШто је заузео Цариград 1453. године, султан Мехмед Освајач гради палату на месту данашњег Истанбулског универзитета (на тргу Бајазит), да би се 1467. године преселио у Нову палату, изграђену на обали Златног рога, названу Топ Капи сарај. Том приликом женски харем остаје у Старој палати, док су у нову палату довођене само одабране миљенице. И у Сулејманово време, харем на чијем је челу била његова мајка Хафса (која прва носи титулу валиде султаније, што би у западној терминологији одговарало титули краљице мајке), остаје у прво време у Старој палати. Вероватно је, у складу са ондашњим обичајима, у Старој палати боравила и султанија Махидевран са сином Мустафом.

Хурем успева да избори своје стално место у палати Топ Капи, чиме је свакако порастао и њен утицај на султана. Пошто 1534. године умире султанија Хафса, Хурем постиже још један успех, те постаје званична Сулејманова супруга. Брак је склопљен по свим шеријатским прописима, уз велико славље у престоници.

Савременици су забележили да је Хурем била омражена, како у харему и у царској палати, тако и међу становништвом престонице. Замерали су јој превелик утицај на султана, те тврдили да га је омађијала сексуалним чинима и љубавним напицима и да му подрива ауторитет. Нема поузданих података о односу између ње и валиде султаније, али се на основу неких посредних вести наслућује да јој Хафса није била склона, али исто тако ни довољно моћна да је уклони из живота свога сина. Када је Хафса умрла, Хурем је имала потпуно отворен пут да постигне свој циљ: апсолутну доминацију над султаном и Царством.


(Наставиће се)