МЛАДИ краљ Лајош се средином јула упутио ка Београду, са пратњом од свега 200 људи. Ни после месец дана није успео да окупи значајнију војску. Јован Запоља, као најмоћнији угарски феудалац у том тренутку, није послао ниједног свог човека, док је помоћ Аустрије и Чешке била недовољна да би се значајније одупрло Османлијама. Једна угарска лађа, са посадом преобученом у турску одећу, покушала је да се пробије Дунавом до Београда, али је откривена и посечена. Београд је био препуштен сам себи.

Освојивши Доњи град, освајачи су приближили своје топове тврђави у Горњем граду. Бацане су запаљиве направе од смоле и сумпора, а лагумджије су непрестано копале подземне канале како би минирале бедеме. Једна по једна кула се рушила. Замак Цељског у Горњем граду обрушио се пре времена, па су страдали и војници који су били у њему, а и они који су га минирали.

Трупе Ахмед-паше 16. августа покушавају директан пробој. Водиле су се жестоке борбе прса у прса. Браниоци, међу којима се нарочито истакао заповедник једне од кула на североисточној страни, Јаков Утјешиновић, жестоко су одговарали, желећи да верују да ће помоћ стићи ако успеју да одоле још неко време. Посебну пажњу привлачи податак да је Ахмед-паша мотивисао своје ратнике говорећи им да је тог дана Видовдан. То наводи на закључак да су Ахмед-паша, као и остали османски заповедници, за главне непријатеље у тврђави сматрали Србе.

Наредног дана је завршен мост преко Саве, који је олакшао турским трупама прелазак на другу страну. У табору бранилаца почиње да се размишља о предаји. Није прошло ни недељу дана, а први пребези напуштају опседнути град. Док једна група бранилаца заговара тренутну предају, још има оних који то одбијају, радије прихватајући мученичку смрт. Град потресају експлозије, пожари су на све стране, нема више хране... Тих последњих дана августа 1521. године већ је свим браниоцима јасно да помоћ неће стићи.

Разговори о предаји почињу 24. августа. Браниоци траже рок од неколико дана за предају, што Османлије сматрају неприхватљивим. Борбе се настављају 25. августа, те наредног дана креће свеопшти турски напад. Кључни догађај представља бекство из града у ноћи 28. августа једног "имућног неверника", који доноси у османски логор вести о очајном стању бранилаца.

У тим условима, један од заповедника одбране Београда, мађарски подбан Михаил Море је, 29. августа 1521. године, послао посланство са понудом да град преда султану, уз само један услов: да се посада слободно повуче. Султановим пристанком започињу векови историје Београда као значајног турског упоришта за продоре у средњу Европу.

Уз звуке зурли и весеље, јаничари су први ушли у Београдску тврђаву. Султан Сулејман ушао је у Београд 30. августа 1521. године, делећи борцима дукате као награду. Београд бива проглашен престоницом Смедеревског санджака (али му се не мења име), а Црква Успења Богородице бива претворена у джамију.

После заузимања Београда, у складу са закљученим споразумом, угарска посада је напустила тврђаву у року од једног дана, а Срби су остали у Доњој тврђави. Осим тога, омогућен је одлазак угарском становништву Београда које је желело да се врати у своју земљу. Они који су својевољно остали и прихватили плаћање харача, као израза своје покорности, нису узнемиравани.

Сасвим другачије су, међутим, Османлије поступиле са затеченим српским становиштвом. Султан је 9. септембра 1521. године наредио да се "ратници из Београда протерају у Цариград под стражом". Београд су тада напуштале читаве породице. Том приликом, осим изгнаника из београдске тврђаве, прогнано је и покорено становништво из тврђава у Срему: Купиника, Бареша, Земуна и Сланкамена. Приликом њиховог расељавања вођено је рачуна о ранијем статусу и занимањима прогнаника, па је градско становништво насељено у самом Истанбулу. Сељаци-земљорадници насељени су у Београдско Село (тур. Белград кy), док је становништво Срема насељено у унутрашњости, недалеко од Истанбула.

Чак и пред страхотама прогонства, српски народ није заборавио своју веру и своје светиње. Тако су прогнаници, носећи са собом оно што се могло понети, понели и своје светиње, тј. мошти Свете Петке, мошти царице Теофане и икону Богородице. Султан своју "милост" исказује дозволом да становништво из насеља дуж пута сме да изађе на друм и целива иконе, али под условом да за то плати. Ове светиње су и у Цариграду свечано дочекане, уз велико поштовање.

Колико је централна власт у време Сулејмана Законодавца водила рачуна о правној утемељености и извесној врсти легализације мера које је спроводила, говори и податак да се настојало да се пронађе и шеријатско тумачење и утемељење овог прогона. Тако се у београдској фетхнами из септембра 1521. године, упућеној свим кадијама у Османском царству, износи став да "свака лоша особа може постати добра". Наиме, "иако су заслужили мач", указује им се милост, јер "истакнути правници" не одобравају убијање оних који траже милост. Они се стога протерују у "исламску средину".


КРАЛј ОКРИВИО БАНОВЕ

УГАРСКИ извори из 16. века предају Београда увек доводе у везу са Србима, истичући њихову бројну премоћ у граду. По њима су Срби издали хришћанску ствар, док су Угри представљени као неустрашиви борци опседнутог града. Међутим, истина је сасвим другачија, што доказује и судбина српског становништва Београда. И сам угарски краљ је за пад Београда окривио београдске банове, који нису ни били у граду током опсаде. Он је нарочито замерио Фрањи Хедерварију што је за свог заменика поставио Михаила Мору. Претпоставља се да је "имућни неверник" који је дошао у османски логор у ноћи 28. августа био сам Михаил Море, подбан Београда.


(Наставиће се)