ПУЧ је изведен у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године. Кнез Павле је био на путу за Брдо код Крања. Ухапшен је у Запрежићу крај Брежица.

Доведен је у Београд у Министарство војске, где је морао да потпише оставку. То су учинила и друга двојица намесника и министар Двора Милан Антић. Затим је кнез одведен у Бели двор и наређено му је да се спакује. У поноћ тог дана морао је да напусти земљу. Целу породицу су укрцали у воз на Топчидерској станици и потом у Грчкој предали Енглезима. Из Атине су затим пребачени у Египат, а одатле у Кенију, у британску интернацију.

Из писма Хјуа Далтона, начелника СОЕ (Одељење за специјалне операције енглеска тајне службе) за Југославију, упућеног из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу, сазнајемо детаље енглеске акције:

Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.

Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила осовине (као што су Тупањанин из Земљорадничке странке и Трифуновић из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће вам бити јасно да је пуч у великој мери Трифуновићево дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка - главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку.”

Трифуновић, о коме је реч у извештају енглеског агента је Илије Трифуновића Бирчанина (Топола, 1877. - Сплит, 3. фебруар 1943), био је српски четнички војвода, а четничком покрету се придружио 1906, када је с војводом Петком отишао у Македонију, тада под отоманском влашћу, и водио герилске акције по Скопској црној гори као комита.

У периоду између два рата, војвода Бирчанин је вршио важне улоге у четничкој организацији. Године 1929. је постао председник Удружења српских четника ”Петар Мркоњић” за краља и отаджбину, а од 1932. је председник организације Српска народна одбрана. Био је од 1934. председник Удружења старих четника.

ГРЕШКА НА ВЕЗАМАУ ВРЕМЕ пуча десио се проблем са телефонским везама, јер је од два кабла само један био пресечен. То је открио један од официра-завереника када је ушао у Дринчићеву канцеларију. Телефон је зазвонио у тренутку када је официр улазио. Подигао је слушалицу и установио да је на вези командант Жандармерије који је позвао свога колегу управника града да га пита зашто се тенкови крећу улицама. Официр му је одговорио да је то само мера предострожности и да слободно настави да спава.

Ево извештаја британског агента Мастерсона:

У вези са изведеним пучем, данас сам добио следеће информације: Радоје Кнежевић, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре шест недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са генералом Мирковићем и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча. Пошто су ту идеју детаљно проучили, договорили су се да предложе генералу Симовићу да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал Мирковић и професор Радоје Кнежевић су се тада обратили генералу Илићу. И он је пристао.

Радоје Кнежевић има млађег брата Жику, мајора по чину, који је тада обавио разговор са многим капетанима, мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. Симовић је издао наређење у два сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона.

Одмах су заузели Министарство војске и Председништво Владе. Генерал Мирковић, Радоје Кнежевић и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су управника града како спава. Пробудили су га и одмах ухапсили.

У четири часа ујутру Жика је отишао кући код Симовића, обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске, где су га чекали генерал Мирковић и Радоје Кнежевић. Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је генерал Симовић обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати.

На дан 26. марта 1941. завереници су сазнали да је кнез напустио Београд и да је краљ сам у двору и да спава. У четири сата ујутру генерал Илић је позвао команданта Лјубљане и рекао му да је наименован за министра војске, да је кнез напустио Београд и да ће воз у коме се налази стићи у његово подручје негде око шест сати ујутру. Нјегова је дужност да кнеза извуче из воза по сваку цену и да га врати у Београд. Командант Лјубљане је одговорио да је разумео наређење и да ће га извршити.

Генерал Симовић је поднео листу са именима личности које намерава да позове у Владу. На листи су били, углавном, генерали и неки млађи цивили. Кнежевић је саветовао или да у Владу уђу само војници, или само цивили. Сматрао је да у Владу треба да уђу представници свих политичких странака. Генерал Симовић се на крају с тим сложио, поцепао своју листу и замолио Кнежевића да састави листу која би обезбедила сарадњу свих политичких странака.”


(Наставиће се)