ПОЧЕТКОМ августа 1924. године, кнез Павле је добио писмо од свог пријатеља Бернара Беренсона. Већ тада је Беренсон уживао углед као врстан познавалац уметности. Постоји значајна преписка њих двојице, на енглеском. У писму Беренсон каже да би био рад да се неко време посвети изучавању фресака у српским манастирима. Кнез Павле, одушевљен, понудио му је сву своју помоћ.

Кнез нема свој дом и станује у јужној Француској, у Грасу, недалеко од Азурне обале. Убрзо, односи кнеза Павла и краља Александра су се побољшали. Краљ је свом брату од стрица дозволио да се настани у једној вили крај Бохињског језера. После скоро двогодишњег странствовања, кнез је стигао у Београд. Краљ му је показао свој нови дедињски двор у изградњи. Божић су провели породично и од те 1925. године, баш као што је било све до трагедије 1934.

У јануару 1925. кнез је предложио краљу Александру да у Београду оснује музеј модерне уметности. У почетку, краљ није веровао у тако нешто. Упутио га је на министра финансија.

ХАПШЕНЈЕ СПАХА ПОЧЕТКОМ 1933. године настаје један политички манифест који тражи признавање народног суверенитета и враћање на устав из 1918. Потписници су били Антун Корошец, Мехмед Спахо и Влатко Мачек. Српска радикална странка се придружила. Краљ је наредио да се Спахо ухапси, а Корошец и Мачек су били интернирани. Краљ је напао и римокатоличку цркву.

Из писма Бернарду Беренсону сазнајемо шта је после било:

Предложио сам министру да ћу му ја гарантовати стварање језгра галерије модерне уметности“, пише кнез Павле. „Значи, биће бесплатно за државу. Они треба само да обезбеде лепу зграду. Одавно сам бацио око на изванредан турски конак из 18. века, с лепим амамом - округлом просторијом с куполом и нишама које би биле одличне за статуе. Одмах зам започео акцију и писао великом броју људи“.

Турски конак“ је, кнез тада то није знао, подигао књаз Милош за себе. После је назван „Конак кнегиње Лјубице“.

На своја писма кнез је ускоро добио охрабрујуће одговоре. Одговорили су му његови енглески пријатељи: леди Емералд Кјунерд, сер Джозеф Давин, лорд Ајвор Черчил... Молећи за свој музеј, кнез је овако писао:

Моја земља Србија, нема ниједну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду. Моја влада је, наравно, обезбедила зграду за ту сврху, с тим да ја на почетку обезбедим довољно слика да се створи језгро једне националне збирке. Предлажем да то буде галерија модерне уметности и да се у њој не излажу дела настала пре деветнаестога века“.

До пролећа 1927. кнезу је дато или обећано 50 слика. Крајем априла упутио је писмо Беренсоновима да би се захвалио госпођи Беренсон која је поклонила једног Писароа:

Обоје сте толико дивни према мени што сте ту прекрасну слику дали за мој музеј... Немам речи да изразим захвалност због ваше великодушности“.

И док је замисао о стварању музеја напредовала, 20. јуна 1928, у току бурне седнице Народне скупштине хрватски посланик Иван Пернар је безобразно увредио посланика Пунишу Рачића. Овај је потегао револвер и проливена је крв у скупштини. Убијени су Павле Радић и Ђура Басаричек, а рањени Пернар, Гранђа и Стјепан Радић. Вођа Хрватске сељачке странке Радић ће од задобијених рана умрети 8. августа.

После убиства у Народној скупштини избила је незапамћена криза у Краљевини. Краљ Александар је 6. јануара 1929. године одлучио да уведе лични режим. Суспендовао је Видовдански устав.

Почетком октобра 1929. краљ је преименовао државу у Југославија и поделио потом је на девет бановина. Овим актом српске политичке странке су биле дезорганизоване, док је Влатко Мачек ликовао, рекавши: „Лајбек је раскопчан“.

Краљ је покушао да наметне своје „интегрално југословенство“.

Усред свих ових догађаја, који ће се показати као фатални за Југославију, почетком 1929. године, у Конаку кнегиње Лјубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, претеча „Музеја кнеза Павла“. За директора Музеја постављен је Милан Кашанин.

Док су се у Немачкој могли уочити последњи трзаји Вајмарске републике, краљ Југославије Александар је, не доводећи у сумњу југословенску идеју, у другу деценију своје владавине ушао са новим уставом. Историја га је назвала „октроисани“, а краљ га је „поклонио своме народу“ 3. септембра 1931. Укинуо је свој лични режим и формирао своју „дворску странку“. Имао је аверзију према парламентаризму и за странке је тврдио да их треба „завиличити“.

Краљевим указом, почетком септембра 1933. кнез Павле је именован за директора свих музеја Југославије.

У писму госпођи Беренсон пише:

Драга госпођо Беренсон, толико је љубазно од вас што сте ми послали своју књигу. Затекао сам је по повратку из Париза где сам провео више од месец дана и одмах почео да је читам. Чудно, али ваша књига ме не испуњава жељом да посетим земље које описујете, већ чини да чезнем за вашим домом, вама и Бернаром. Никад нисам волео фанатизам било које врсте, па и велика жеља за путовањем у ма како лепа места пре ме одбија него што ме привлачи... Како су ова времена тешка: човек из дана у дан не зна хоће ли се пробудити материјално упропашћен, како је тешко имати децу чија је судбина више него неизвесна. Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари“.

Краљ Александар је стигао у Марсељ 9. октобра 1934. у званичну државну посету Француској. Искрцао се на Белгијском кеју и после церемоније, сео у аутомобил заједно са Лујом Бартуом и генералом Жоржом. Упутили су се Авенијом Канебијер према споменику француским војницима палим на Солунском фронту. Смрт га је чекала пред берзом.

(Наставиће се)