ДВА рукописа написана педесетих година у Лондону објављена су, по Јовановићевом завештању, тек после његове смрти: Један прилог за проучавање српског националног карактера (Виндзор, 1964) и Записи о проблемима и људима 1941-1944 (Лондон, 1976). После приказа развоја српске националне свести у модерно доба, Јовановић је дао неколико сугестија о задацима српске нације после пада комунизма који је сматрао неминовним. Зато овај текст има карактер завештања великог научника свом роду. У другом тексту су Јовановићева сећања на време у коме је био члан ратне владе.

У Прилогу о српском националном карактеру превасходно га је интересовало како идеје које дају печат националном карактеру, ”бар донекле утичу на поступке једног народа”. Своје огромно животно и списатељско искуство укрстио је са сазнањима истакнутих аутора о овом питању: Доситеја Обрадовића, Вука Караджића, Светозара Марковића, В. Јовановића (Уједињена омладина), Ристе Радуловића, Јована Скерлића, Јована Цвијића. Нјегова размишљања и закључци прожети су настојањем да буде објективан, без једностраности и заслепљености. Штавише, лативши се да прикаже историјски живот и судбину сопственог народа, он је поред описа светлих особина, одрешито указао и на тамне стране српског националног карактера, а све у циљу да српски народ убудуће избегне судбоносне грешке и погубне одлуке.

У СЛУЖБИ ИДЕАЛА Занимљиво је да Јовановић није подлегао апсолутизацији нације - нација сама собом не представља вредност: ”Чим се човек уздигне нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација сама собом не представља оно што се у филозофији назива вредност. Вредност јој могу дати само општи културни идеали, којим би се она ставила у службу”.

Према Јовановићу, национални карактер је променљива, историјска категорија. Запазио је и истакао у расправи особине динарског типа нашег човека који је ближе дефинисао Јован Цвијић, а Јовановић је отишао корак даље. Наиме, он је јасно видео добре особине, али и мане динарског типа. Добре особине су: родољубив, осећајан, с разумевањем за другог. Уз то је приметио да су динарци неустрашиви и да у исти мах имају снажно развијено осећање правде. Међутим, обе те одлике стварале су им тешкоће и велике невоље у односу са страним светом.

С друге стране, мане динарског типа према Јовановићу су: виолентан, плаховит, жустар, неспреман на договор и компромис, на постизање циља лаганим путем, а не пречицом. ”Нјегова плаховитост и јунаштво, његова необуздана смелост не пита се шта јесте, а шта није могућно”. Док су бунама, ратовима и кризама динарска борбеност и неустрашивост биле драгоцене и неопходне за опстанак, у другачијим мирним условима оне се претварају у мане. Оне су, нажалост неупотребљиве и контрапродуктивне тамо где је потребно деловати промишљено, одмерено, дипломатски и констуктивно. Потоње, најновије искуство потврдило је његове увиде о динарском типу нашег човека који је спреман за велика прегнућа, али и непојамне падове.

Слободан заговара дисциплиновање динарског типа (не диктатуром, насилно, политички) већ преко васпитања да се успостави самодисциплина, тј. да се динарске особине облагороде и учине продуктивним. Отуда је први национални задатак стављање динарског динамизма у границе националне дисциплине. Други задатак је, пак, изградња целовитог културног обрасца. Јер, код нас питање културе има суштински значај, те му се због тога мора посветити нарочита пажња.

Јовановић је указао да ми, на жалост и бруку интелектуалних посленика, немамо изграђен културни образац иако у неку руку имамо изграђен политички и национални образац. Он је оптужио посебно књижевнике што се нису потрудили да се изгради културни образац, који је за њега био хуманистички културни образац. Тај образац, инсистирао је на неким античким културним вредностима (”Познај самога себе”, ”Све са мером”, ”Слобода личности”). Веровао је да део тог културног образца који су стари Грци високо уздигли, мора бити уграђен у нашу културу.

Велику пажњу посветио је интелектуалцима и њиховој улози. Посебно је занимљива и актуелна његова анализа полуинтелигента и полуинтелектуалца. Реч је човеку који има диплому, али је у суштини остао примитиван, ”дипломирани примитивац”, човек спреман да се послужи свим могућим средствима да би се домогао циља нарочито у политици. Нико није толико нагрдио наш национални крактер као домаћи полуинтелектуалац.

Изгледа да се ништа у том погледу није изменило. Напротив: полуинтелектуалац је у великој мери на нашој друштвеној, политичкој, културној па и историјској сцени како у Јовановићево време тако и у ово наше време.

У целини посматрано Јовановићеве расправа о српском нациналном карактеру и данас делује као отрежњење, опомена и путоказ. ”У време националне пометње, какво је и наше она може бити извор поуздане оријентације и упориште промишљених одлука”. (Д. Баста)

Крај