ПЕДЕСЕТИХ година прошлог века у време сумрака фашизма и успона комунизма Слободан Јовановић је написао политичку студију ”О тоталитаризму”, која се појавила у Паризу 1952. године. Реч је о изврсној расправи у којој се он ухватио у коштац са ”темом над темама” тог доба. У њој је успео да резимира стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма и да се покаже као човек несвакидашње интуиције. Нажалост, та студија је остала јединствена, усамљена и недовољно позната, а у Србији је објављена тек 1990. године.

Тоталитаризам 20. века он означава као ”нови макијавелизам, намењен за употребу масе од уског круга одабраних политичара”. Суштину тог тоталитаризма он види у политичким методима у којем циљ оправдава сва средства.

Према Јовановићу три су битне одреднице тоталитаризма: 1) ”у употреби силе и лукавства не зна се више за границе”, 2) ”на примеру тоталитаристичке диктатуре показало се колико је и у данашње време опасно спајати политичку власт с економском влашћу” и 3) ”кад је тоталитаризам објавио да су у служби његове идеологије сва средства па и сами злочини допуштени, многи криминални типови похитали су да се под њену заставу сврстају... У редовима тоталитараца стоје раме уз раме и заведени идеалисти, жудни нове вере, и окорели злочинци, који су од свег тоталитаризма разумели само његов поклич: истребљујмо непријатеље”!

Реч је, дакле, о поретку који тежи да одузме појединцу не само слободу већ да овлада његовим животом и интимом. То се постиже онеспособљавањем људи да мисле својом главом. Јовановић је луцидно уочио нешто што ће наредне деценије потврдити. Пропаганда - а са њом и култура, стил, политичка естетика - јесте средство политичке владавине на које су прешле нове стратегије политичких борби.

Тежиште медијске индустрије која формира јавно мњење усмерено је на свест. Резултат је: 1) ”социјализовање појединца”, ”хипнотисање народа” и фанатизам ”из кога потичу како јуначки подвизи тако и зверски поступци”; 2) тријумф колективитета (групе, класе, нације државе) над појединцем; 3) отклањање сумње да можда интереси властодржаца нису истовремено интереси грађана и државе; 4) закон јачег постаје основ унутрашњег и међународног права; и 5) да грађани-поданици успоставе равнотежу између сопствене моралне савести и непринципијелне политике својих влада и вођа.

ПРИСТАЛИЦА ДЕМОКРАТИЈЕ СЛОБОДАН Јовановић је био присталица демократије насупрот аутократији и тоталитаризму. Али, он није био заслепљени присталица демократије. Осим неоспорно добрих страна демократије он је јасно уочио и њене слабости. ”Што се више остваривала све се више прилагођавала нужностима живота, што ће рећи нашим људским слабостима”, да би се најзад нарочито у тоталитарним порецима извргла у своју супротност.

Занимљив је Јовановићев опис психолошке природе носилаца и поборника тоталитаризма - тоталитараца. На челу тоталитаризма стоји властодржац који не подлеже никаквој и ничијој контроли. Он се сматра генијалним и располаже неограничено влашћу, ”а његова јака влада претвара се у владу без компаса”. Група која га следи је затворена и почива на безусловној послушности према вођи и верности према осталим припадницима групе. Уз то њихова основна одредница је борбеност, а животни кредо или си с нама, или си против нас - наш непријатељ! Ко се не прикључи тоталитарцима подвргава се прогону или истребљењу. Тај модел уклањања политичких противника ломи сваки отпор пред собом.

За Јовановића савремени облици аутократије, диктатуре и тоталитаризма били су неприхватљиви, а посебно тоталитаризми у облику фашизма, нацизма и комунизма, који су засновани на назадним идеологијама. Јер, они су противници људске слободе, парадигма употребе неограничене силе, лукавства и манипулације. Тоталитарци и њихове неприкосновне вође, потпуно су се разишли с рационалном мисли, али и с демократијом и тако зауставили ход човечанства напред у сваком погледу: и духовном, и моралном, и привредном. Ту леже разлози због којих је Јовановић био одлучни антифашиста и жестоки антикомуниста.

Најзад, Јовановићева расправа о тоталитаризму, као и анализа конкретне праксе тадашњих тоталитарних режима у листу ”Порука” имале су далекосежну по(р)уку: велике наде после Другог светског рата да ће се на глобалном плану отворити широке перспективе мира и демократије, устукнуле су пред суровом реалношћу ригидних интереса тоталитарних режима и њихове тежње за доминацијом, како на унутрашњем тако и на међународном плану.

Јовановићева анализа има и одређених слабости. На пример, он не увиђа значај идеологије и вође у тоталитаризму, има елемената искључивости и острашћености кад пише о комунизму, некритичности према западним демократијама и сл. Упркос овим слабостима, његово разматрање тоталитаризма је значајно не само као важно аналитичко оруђе за разумевање конкретно-историјских облика тоталитаризма његовог времена, него и за разумевања слабости демократије у савременим друштвима и нових тоталитарних тенденција и поредака на почетку 21. века. Зато је Јовановићева студија о тоталитаризму, иако објављена пре 60 година постала веома значајна, ако не и средишња, тема ововремене политичке науке и политичке филозофије.

(Наставиће се)