ЖИВЕЋИ повучено у собичку хотела “Тјудор Корт” Слободан Јовановић је наставио да пише. Део рукописа је објављивао у водећим српским и емигрантским листовима и публикацијама у Француској, САД и Канади. Други део рукописа је оставио за објављивање после његове смрти. Будући да су ти рукописи дуго били тешко доступни и мање познати, заслужили су да им се посвети посебна пажња.

Часопис “Порука” је излазио у Лондону од 1950, када је Југословенски одбор упутио “Поруку југословенској емиграцији - Србима, Хрватима и Словенцима”. Потом су почели да издају своје гласило, “Поруку”, од децембра те 1950. Уредник је био Радоје Л. Кнежевић, а главни сарадници Слободан Јовановић (анализа југословенског режима), Богољуб Јевтић (међународни проблеми), Радоје Кнежевић (документација), Првислав Грисигоно, Живко Топаловић, Миодраг Пурковић и Миодраг Стајић.

По мишљењу Десимира Тошића, две битне карактеристике овог листа су политичка умереност, која је одударала како од комунистичког режима у земљи тако и од већине југословенских емигрантских кругова у свету, и скромност издавача и техничке опреме листа. Поред тога, он као врлину истиче и чињенице да су текстови у “Поруци”, захваљујући понајвише Слободану Јовановићу, били на завидном стручно-аналитичком нивоу.

У том смислу, они су раскид између југословенских и совјетских комуниста третирали као реалност, а не “намештаљку” и “подвалу” Западу. “Порука” је такође доста простора посветила и Миловану Ђиласу, преносила неке његове текстове, јер је у њему видела историјског сведока развоја система и прилика у Југославији после Другог светског рата.

Слободан Јовановић је у том часопису, од 1951. до 1958, коментарисао политичка збивања у Југославији. Поред тога, писао је повремено и помене истакнутим личностима у емиграцији, приказе значајнијих књига и слично. “Са своје лондонске осматрачнице Јовановић је помно и знатижељно пратио збивања у комунистичкој Југославији. Нема скоро ниједне области живота у њој која је остала изван његовог видокруга, као што нема ниједног знатнијег догађаја из оних година који није наишао на његову пажњу” (Д. Баста).

Теме Јовановићевих прилога наметали су бурни догађаји у послератној Југославији, које је он будно мотрио и коментарисао:

Уставна промена у Југославији”, “О историјској личности Драгољуба Михаиловића”, “Стаљинова политика”, “Титоизам”, “После Загребачког конгреса” (1952);

Нови југословенски Устав”, “Самоуправа у комунистичкој Југославији”, “Црква и школа у Југославији”, “Нови нацрт закона о универзитету”, “Комунисти сами о себи”, “Титова демократија”, “Једно службено тумачење титоизма” (1953);

ПОРУКЕ ЈАВНОСТИ ПОСМАТРАНИ са данашње временске дистанце, Слободанови и остали текстови у листу “Порука” из педесетих година прошлог века су веома занимљиви као предмет за истраживање, стручне и политичке расправе. Они су од недавно доступни и нашој јавности јер је “Службени гласник” успео да 2007. године објави репринт издање комплета “Поруке” 1950-1959. Десило се то захваљујући породици Радоја Кнежевића у Лондону, која поседује комплете свих бројева “Поруке”.

Ђиласов случај”, “Једна Титова изјава за страну штампу”, “Унутрашње тешкоће југословенских комуниста”, “Велебитово предавање”, “Нови закон о универзитету”, “Тито и Кардељ о комунистичкој привреди”, “О комунама” (1954);

Привредни криминал”, “Ђилас-Дедијеров случај”, “Кардељев говор у Ослу”, “Крај Титове демократије”, “Тито изван блокова”, “Ново уређење срезова и општина”, “Данашње стање Југословенске комунистичке странке” (1955);

Титов економски извештај”, “Америчка проучавања тоталитаризма”, “Омладина у Југославији”, “О епископу Николају”, “Тито и Совјети” (1956);

Ђилас и Кардељ”, “Омладина и комунисти”, “Титов говор пред Социјалистичким савезом”, “Нови закон о адвокатури”, “Ранковићев извештај”, “Конгрес радничких савета” (1957);

Тито и Московска декларација”, “Београдско суђење социјалистима”, “Скупштински избори и комунистички конгрес” (1958).

Користећи своје огромно знање, искуство и интуицију, Слободан у овим чланцима улази у суштину сваког питања. Служећи се иронијом, подвргавао је демистификацији основне постулате комунистичког поретка, а режим разорној критици. Тако, на пример, истиче да “титоизам као нека нова идеологија не постоји. Нетачна је тврдња да је титоизам златна средина између западноевропског социјализма и руског комунизма. То је под новим именом, опет комунизам”. Однос југословенских комуниста према Западу он приказује овако: “Од Запада они не примају ни идеје ни установе; не примају чак ни књижевне моде; једино што примају, то је новац”.

Јовановићеви текстови представљају хронику отворених, непосредних и аутентичних сведочења о људској и национално-државној трагедији. Настали су непосредно после ратне катаклизме и слома Краљевине Југославије, која је нестала у трагедији грађанског и етничког рата, остављајући за собом материјалну и емотивну пустош.

Јовановић је тежио да без острашћености и заслепљености проникне у тадашња непрозирна и противречна збивања. Излазио је у сусрет животној потреби суочавања са судбоносним питањима и изазовима свог времена. Отуда је “Порука”, као књига једне емигрантске судбине, историјски извор првога реда, драгоцено сведочанство о ангажману југословенске интелектуалне и политичке елите, која се после Другог светског рата нашла у емиграцији и суочила са сломом Краљевине Југославије и успостављањем нове комунистичке државе на њеним развалинама. Јовановићеви прилози у том листу имају значај археолошког белега ископаног из згаришта једне цивилизације, сведочанство о трагедији југословенских емиграната.

(Наставиће се)