ПОЗНАВАОЦИ дела Слободана Јовановића се слажу да је он био ренесансни дух и велики ерудита. Био је врхунски интелектуалац, широких погледа и велике радозналости. Имао је истанчан сензибилитет и широк круг интересовања за огромно поље права, друштвених наука, филозофије, али и за лепу књижевност и друге уметности.

Летимичан поглед на двадесетак томова Јовановићевих дела открива огромно богатство и разноликост његових духовних обличја. Оно по чему се он највише препознаје јесте његова разноликост и широки дијапазон његових интересовања.

Био је историчар по темама које је обрађивао. Донекле се бавио општом, али првенствено националном историјом, ситематски обрађујући раздобље од 1838. до 1903. године - "Уставобранитељи и њихова влада", "Друга влада Милоша и Михаила", "Влада Милана Обреновића", "Влада Александра Обреновића"... Ова дела су међусобно повезане и обухватају осам томова књига са 4000 страница.

Из области права Јовановић је објавио најзначајније радове. Он је велики правни писац кога су "подједнако занимали и антички и средњевековни писци, и светска и српска историја, и старе и нове теорије о држави и праву, и енглески парламентаризам и амерички федерализам, и послератна 'држава маса', и идеје демократије и тоталитаризма, и српска уставност у 19. веку и сва збивања чији је сведок у 20. веку био" (М. Јовичић). Јовановићев утицај је био понајвећи у јавном праву, а најдубљи траг је оставио у теорији државе и уставном праву. Заправо, он је утемељивач уставног права и науке о држави, које су се до Другог светског рата у Србији развијале под његовим утицајем.

Компаративиста је био по приступу и ерудицији. У већини својих историјских, правних, политиколошких и других радова Јовановић се користио компаративном методом, који се одликовао стваралачки приступом, а не механичким коришћењем упоредног метода.

Био је политиколог по вокацији. Посебним политиколошким темама Јовановић се бавио у низу својих студија, уджбеника, чланака. Тиме је одлучујуће допринео да политикологија код нас заузме угледно место у кругу друштвених наука. Стога се он сматра првим правим политикологом у нас, у време када та наука у свету још није била добила засебан стаус.

УЗОР И УЧИТЕЛј ПИСАЦА ЈОВАНОВИЋ се у "књижевности остварио као нека врста сјајног придошлице" (П. Палавестра). Из преписке коју је водио са нашим истакнутим књижевницима (И. Секулић, Р. Петровић, Ј. Дучић, В.Петровић, Б. Поповић, М. Црњански и др.) видимо да су се они Слободану обраћали за мишљење, савет и усмерење. Он им је био узор и учитељ, а неки су сматрали да Слободан спада у "малу групу писаца који су створили наш књижевни стил и чије би странице могле ући у свку добру антологију наше прозе". (С. Пандуровић).

Јовановић је био пионир социологије у нашој средини. Утро је пут за оно што су касније урадили Ђ. Тасић, Р. Лукић и Ј. Ђорђевић - поставио је основе социологије историје, социологије права, социологије религије и политичке социологије, као посебних видова опште социологије.

У Јовановићевом делу је читава галерија ликова који су привлачили његову пажњу. Захваљујући изузетном дару за портретисање, написао је велики број успелих портрета истакнутих личности (Ј. Хаджић, И. Гарашанин, С. Марковић, Ј. Ристић, В. Јовановићу, М. Пироћанац, С. Новаковић, Н. Пашић, Д. Д. Апис, М. Миловановићу, Лј. Недић, П. Тодоровић, Ј. Скерлић, Б. Поповић и др.). Није занемарио ни стране политичке личности (Мирабо, Димурије, Дантон, Робеспјер) и познате мислиоце (Платон, Макијавели).

По таленту за језгровито и живописно излагање био је есејист, јер му је есеј, за разлику од научне расправе, допуштао и неформалан, готово конверзациони стил, ослобођен академскх конвенција и методолошке строгости. Могао је да убацује у своја излагања дигресије, анегдоте, биографске податке, детаље, иронију и да на најбољи начин искаже свој књижевни дар.

По неподељеном мишљењу Јовановић је био ненадамашни стилиста. Језгровит израз, богат речник без учењачког жаргона, лепота израза, различитост дужине реченица, динамично и живо приповедање, само су најочигледније одлике овог мајстора лепог писања и родоначелника сјајног београдског стила. Поводом првих Слободанових "овећих расправа" у СКГ, Скерлић је 1908. записао: "Слободан Јовановић је један од првих стилиста које смо ми уопште имали и чија проза може служити за образац свима који српским језиком пишу".

Био је одан струци и позиву и представљао оличење научника и науке као позива у Веберовом смислу. Реч је, пре свега, о његовој доследној, монашкој оданости науци и служењу позиву.

Слободан Јовановић је у нашој средини, нарочито у првој половини ХХ века вршио просветитељску мисију и својеврсну "доситејевску" улогу. "Ако је Доситеј Обрадовић настојао да 'ходећи загледан у векове' шири просветитељску филозофију и неуки српски народ уводи у свет европске културе и цивилизације, Слободан Јовановић је један век касније у Србији уводио европску правну науку и српско друштво упознавао са институцијама развијеног света". (М. Јовичић).

У целини узев, Слободан Јовановић је био бриљантан ум, даровит научник и професор, родољуб, самосвојан и непоновљив интелектуалац првога реда. Нјегове текстове од првих младићких радова до оних писаних у дубокој старости красе: обавештеност, скептицизам, објективност, уравнотеженост, систематичност, једноставност, етичност, самосвојност, списатељски дар. Слободан Јовановић је био духовно најмноголикија појава међу свим српским интелектуалним посленицима у првој половини ХХ века. Нико од њих није имао толику надмоћ и самосвојност као он.


(Наставиће се)