ПО окончању Другог светског рата Слободан Јовановић је остао да живи у Лондону, а средином 1945. уселио се у хотел "Тјудор корт". У скромном собичку лондонског пансиона, живећи крајње скромно, боравио је до краја живота.

По сведочењу Већеслава Видлера царство Слободаново био је кутић у том хотелу где је, "стално читајући, а у својој соби пишући, будно пратио живот у свим његовим еманацијама, реагујући пером на зло и добро. А кад се одмарао, разговарао је најрадије са антиком, са својим Платоном. У старости је учио грчки да се може задубити боље у ту вечну мудрост. Хришћански морал спојен са тим класичним гледањем на људе и свет - то је био хоризонт где је Слободан Јовановић налазио смирење, слична људска мудровања над вечном загонетком нашега бивствања".

Миодраг Пурковић се сећао да је Слободан Јовановић до последњих својих дана сачувао љубав за књижевност, као и да су га посетиоци "затицали како чита Плутарха, Тукидида, Платона, Аристотела, Еврипида, Тацита".

Болно сазнање да се не може вратити у отаджбину и да ће заувек остати емигрант није га обесхрабрило. Огромна енергија, којом је увек располагао, није га напуштала, и он је до краја живота вредно радио и писао.

ПОЧАСТИ ОД ПИСАЦА КАО најугледнија личност српске и југословенске емиграције Јовановић је заједно са неколико предратних политичара основао 1945. Југословенски народни одбор, чија је улога била да представља слободно југословенско политичко мишљење да се бори за успостављање модерне демократске државе западноевропског типа у земљи. Поред тога, био је оснивач и почасни председник Удружења српских писаца и књижевника у изгнанству (1951), које је убрзо постало најутицајнија културна организација српске емиграције у западној Европи.

Забрањен у својој земљи, Јовановић је објављивао радове у југословенским и српским публикацијама у Француској, САД, Канади и Аустралији.

Написао је три значајне студије које по садржини и форми не заостају за његовим предратним радовима. У политичкој студији „О тоталитаризму“ (објављеној 1952. у Паризу) успео је да резимира стравична искуства фашизма, нацизма и комунизма и да се покаже као човек несвакидашње интуиције.

Друга два рукописа објављена су, по његовом завештењу, тек после његове смрти: „Један прилог за проучавање српског националног карактера“ (Виндзор, 1964) и „Записи о проблемима и људима 1941-1944“ (Лондон, 1976). Први рукопис садржи завештење великог научника остављено свом роду. У другом су Јовановићева сећања на време у којем је био члан ратне владе. Осим ових радова Јовановићев сарадник Радоје Кнежевић је 1962. објавио у Лондону збирку његових биографских есеја под насловом „Моји савременици“.

У листу „Порука“, органу Југословенског народног одбора писао је од 1951. до 1958. као свестран хроничар редовну рубрику коментара о политичким збивањима у Југославији. У тим чланцима, користећи своје огромно знање, искуство и моћ уочавања суштине сваког проблема о којем пише, подвргавао је Титов режим разорној критици.

Пријатељи и сарадници сведоче да је до смрти сачувао не само радну енергију, него и луцидност, духовитост и ведрину. На крају свог богатог живота, проживљеног усправно и часно, Слободан Јовановић је после краће болести умро 12. децембра 1958. у једном лондонском санаторијуму. Будући да се није женио и није имао сопствену породицу, нешто мало скромне имовине оставио је сину своје сестре.

Опело над земним остацима Слободана Јовановића обављено је 20. децембра 1958, у српској православној цркви Свети Сава у Лондону. Никад се о њему није писало с толико топлине, разумевања и уважавања као поводом његовог одласка с овога света. То није било пуко и пригодно обележавање нестанка једне велике личности. Напротив, говорници су на изузетно деликатан, искрен, префињен и топао начин дали слику Слободана Јовановића као најбољег изданка и оличења научног, културног и уопште духовног живота Срба.

На гробљу, пре него што је ковчег спуштен у земљу, од покојника се опростио др Првислав Грисигоно, члан ЈНО. Он је између осталог рекао: "Изгнаничког хлеба тврда је кора. Много који је клонуо и вратио се под диктатуру. Нико никад није помислио да би се Слободан Јовановић склонио да оде тим путем; нико осим диктатора. Пре годину дана послат је нарочити гласник у ту сврху Слободану Јовановићу: биће примљен часно и достојно; поништиће се двадесетогодишња робија; вратиће му се конфискована имовина. Одговор Слободана Јовановића ’другу’ био је: ’Вратићу се са слободом!’ Витез слободе!“

Сахрањен је на гробљу Кренсел грин у гробници рођака Павловића. На хоризонталној плочи надгробног споменика је натпис Слободан Јовановић 1869-1958. и отворена књига, на усправној плочи је са 19 наслова његових књига.

Комеморативни скупови у спомен Слободана Јовановића одржани су широм света, али не и у његовој Србији и Југославији. Говори и чланци поводом његове смрти објављени су у разним листовима и часописима. Лист „Порука“ је у бр. 53-54/1959. објавио "Библиографију написа и говора поводом смрти Слободана Јовановића" која садржи више од 100 одредница. Београдска „Политика“ је дала белешку од десетак редова ситиним словима. Није могла да бар то не учини за свог најславнијег сарадника, коме је 4. децембра 1939. поводом Јовановићеве седамдесете годишњице рођења посветила две ударне стране под насловом "Јубилеј једног од наших највећих научника".

На једној од тих комеморација тачно је примећено: "Ако се игде остварило оно старо Номен ест омен, то је било у случају Слободана Јовановића. Није доживео да се врати у земљу, јер земља није доживела слободу. Али се до последњег даха, стварно до последњег даха, борио да се други врате у слободну земљу, да је друга поколења уживају, ако већ њему не буде суђено". (Милан Гавриловић).

(Наставиће се)