СЛОБОДАНУ Јовановићу суђено је у одсуству пред Војним већем Врховног суда СФРЈ од 10. јуна до 15. јула 1946. године, заједно са још 23 лица. Пред суд су изведени људи веома различитог идејног и политичког опредељења, различитог деловања за време окупације. Једну групу оптужених чинили су генерал Дража Михаиловић, с неколико својих команданата, у другој су били министри у влади генерала Милана Недића, у трећој шефови и агенти Специјалне полиције и у четвртој - Слободан Јовановић и неколико личности из српске емиграције.

Уз главнооптуженог Дражу Михаиловића, суђено је др Стевану Мољевићу, др Младену Жујовићу, др Живку Топаловићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, др Момчилу Нинчићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, др Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мошичком, Бошку Павловићу, др Лазару Марковићу и др Кости Куманудију.

Судије су били Михаило Ђорђевић (председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Поподић (секретар). Тужилац је био Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.

Судски поступак је имао све одлике политичког процеса. Судило се, како су тадашње новине писале: "групи од 24 издајника и ратна злочинца". Све је трајало веома кратко, од 10. јуна 1946. до 15. јула 1946. године, када је изречена пресуда.

Слободану Јовановићу је оптужницом стављено на терет то што је као председник емигрантских влада, заједно са оптуженима Божидаром Пурићем, Момчилом Нинчићем, Миланом Гавриловићем, Петром Живковићем и Радојем Кнежевићем:

- У јануару 1942. године именовао оптуженог Драгољуба - Дражу Михаиловића за министра војног, а у јулу исте године и за начелника штаба Врховне команде и слао му директиве да не почиње борбу против окупатора док Немачка не капитулира, односно док се јаче савезничке снаге не искрцају у Југославији, док је, с друге стране, одобравао, подстрекавао и политички помагао оптуженог Михаиловића у борби против ослободилачких снага у Југославији;

- Унапређивао, одликовао и похваљивао четничке команданте који су се под командом оптуженог Михаиловића особито истицали у сарадњи са окупатором у борби против партизана, док је, с друге стране, лишио чина официре који су остали верни своме народу и сврстали се у редове ослободилачке војске и водили борбу против окупатора, хапсио и прогонио у иностранству официре који су одобравали ослободилачку борбу и изразили жељу да се врате у отаджбину и да се боре против окупатора;

ИЗВРТАНјЕ ИСТИНЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА су два сведочења о томе како је Слободан доживео неправедну драконску пресуду. Радоје Кнежевић, Слободанов најближи сарадник у Југословенском народном одбору и у листу "Порука", записа је: "Стављање на оптуженичку клупу није нимало узбудило Слободана", једино је био "изненађен до којих граница може да иде комунистичко извртање чињеница, чак и кад су посреди догађаји који су се одигравали такорећи јуче". Када му је рођак Коста Ст. Павловић саопштио вест о пресуди, Слободан је био хладнокрван и смешкао се, али у души мора да му је било страшно. Целог живота радити као што је радио и бити од своје сопствене земље осуђен као издајник!"

- Упућивао оптуженом Михаиловићу оружје, муницију, одећу и осталу ратну спрему и веће количине новца из државне касе да их употреби за гушење народног устанка;

- Расипао државни новац, организовао радио-емисије преко иностраних станица, издавао за иностранство и у земљу убацивао разне публикације, подмићивао реакционарне новине и штампу са циљем да у иностранству оптуженог Михаиловића лажно представе као носиоца борбе против окупатора, а у земљи распиривао братоубилачку борбу и слабио снагу наших народа у борби против окупатора.

Пресудом Врховног суда ФНРЈ - Војно веће, од 15. јула 1946, осуђен је на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од 10 година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

Пресуда којом је Слободан Јовановић осуђен неспојива је са начелима правне државе и резултат је поступања политичког правосуђа које је постојало у време њеног доношења. О томе сведоче језик и терминологија који су приликом њеног писања коришћени и чињеница да је поступак имао све одлике политичког процеса. У спроведеном поступку били су погажена нека од основних људских права и темељни правни принципи (право на одбрану, двостепеност поступка и др.).

Дакле, Слободану Јовановићу је суђено искључиво из идеолошких и политичких разлога.

Драконска пресуда Јовановићу имала је шири, далекосежнији значај. Она је означила крај основних слобода и културне демократије у тадашњој држави. Културни и академски живот постао је тада препун судских процеса, изгона, дисквалификација, црних листа, спискова подобних и неподобних...

Многобројне културне и академске институције укључујући Јовановићев Правни факултет и САНУ остале су по страни. Немали број наставника, академика и књижевника отворено или прећутно учествавао је у нападима, омаловажавању и осуди Слободана Јовановића.

Један од ретких који је смогао снаге да дигне свој глас против суђења српском Волтеру, био је Драгољуб Јовановић. Убрзо после изрицања пресуде Слободану, Савет београдског Правног факултета донео је 31. јула 1946. године срамну одлуку да професора Драгољуба Јовановића избаци са факултета због његовог политичког опредељења и деловања. Годину дана после тога, 13. маја 1947. године, професор је ухапшен да би у монтираном процесу 8. октобра 1947. године био осуђен због велеиздаје на девет година строгог затвора.


(Наставиће се)