СЛОБОДАН Јовановић је био човек ренесансног духа, огромне енергије, са наглашеним осећањем родољубља и одговорности. У бурним временима у којима је живео деценијама се клонио политике.

Са разних страна су му упућиване замерке "што нема грађанске куражи да се бави политиком". Драгољуб Јовановић му је приговорио што он само критикује људе а не каже како би требало да поступају. Слободан је одговорио: "Али ја то не знам! Ја сам публика, а нисам глумац. Осећам кад није добро одиграно, али не бих умео рећи како је требало". Стога се он више од четири деценије кретао у кругу науке и на том плану остварио врхунске резултате.

Међутим, вихор Другог светског рата, осећај одговорности за судбину свог народа и драматична збивања у Србији и Краљевини Југославији крајем тридесетих година увукли су Јовановића у политику, у средиште трагичних ратних збивања.

Нјегова активност у оснивању и деловању Српског културног клуба 5. фебруара 1937. године сматра се прекретницом. Клуб је основан као ванстраначка организација окренута окупљању Срба целе Краљевине Југославије а у "циљу неговања српске културе у оквиру југословенства". Слободан је изабран за председника клуба и зато се мисли да је био његова кључна личност. Међутим, иницијатори и стварни руководиоци били су други: Д. Васић, С. Драшковић, Н. Стојановић, В. Ћоровић, В. Чубриловић. СКК је захтевао обнову демократије и отпор фашизму, али је избегавао дневну политику. После стварања Бановине Хрватске и избијања рата ипак се посветио политичким темама, вршећи велики утицај на националистички оријентисане политичке снаге.

ПОРУКА ЕМИГРАЦИЈИПО окончању рата 1945, Јовановић иницира оснивање Југословенског народног одбора у Лондону, у који су ушли истакнути политичари, чланови некадашњих емигрантских влада који се нису вратили у Југославију 1945. У априлу 1950, заједно с другим члановима ЈНО, упућује "Поруку југословенској емиграцији, Србима, Хрватима и Словенцима". У Поруци су изнета основна начела и програм рада одбора.

Док је Јовановић у делатности СКК играо споредну улогу, у драматичним и трагичним збивањима после војног пуча 27. марта 1941. године и свргавања намесника Павла и његове владе, видимо га у важним, повремено и главним улогама. Ушао је у коалициону владу ђенерала Симовића као потпредседник. После десет месеци избеглиштва у Лондону, 11. јануара 1942. постаје председник владе. Ту функцију је обављао годину и по дана, носећи тешко бреме компликованих односа са Енглезима, Двором, Дражом Михаиловићем и грађанским ратом у отаджбини.

У оперативно-политичком деловању тешко се сналазио. Вукао је потезе који су често били једнострани, контрапродуктивни, са трагичним политичким последицама. Слободан је био свестран научник, склон да завири у сваки кутак друштва, нације, личности и група, али кад је прилазио политичкој делатности - "он је то чинио са најупрошћенијим стереотипним гледиштима која су уобичајено долазила од наших малограђанских, политиком осиромашених средина" (Д. Тошић). Једно такво упрошћено гледиште заступао је и у случају отпора окупатору у Југославији за време Другог светског рата.

У политици, Јовановић није био политичар, још мање државник. Милан Грол је с разлогом записао у свом лондонском дневнику: "Слободан је пример једне интелигентне и дубоко ерудицијом испуњене главе која не мери право". Зато није било изненађење када је убрзо 1943. поднео оставку на место председника владе и као емигрант остао у Лондону.

Када се посматра оно што је Јовановић објавио у периоду после уласка у политику (1941-1958), пада у очи да то није ни приближно урађеном пре тога. Ти радови указују на чињеницу да то више није Слободан у науци, већ Слободан у политици.

На другој страни, Јовановић је скупо платио своје бављење политиком. На исценираном суђењу ђенералу Дражи Михаиловићу, вођи покрета отпора и министру војске у Јовановићевој влади, комунистичка власт је јула 1946. осудила Јовановића у одсуству. Осуђен је "као издајник и ратни злочинац" на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од 20 година, губитком политичких и појединих грађанских права у трајању од 20 година, конфискацијом целокупне имовине и на губитак држављанства.

Јовановић је био човек срећне научне, али несрећне политичке звезде. Имао је несрећу да скупо плати своја политичка и патриотска уверења. После драконске пресуде Војног суда 1946. професор Јовановић је био прокажен на вечну националну срамоту, а књиге које је написао уклоњене су из јавних библиотека.

Једнако као дело тако је и живот Слободана Јовановића за нас поучан и над њим се ваља замислити, из најмање два разлога.

Прво, његов животни пут је потврдио да је у српској традицији дубоко укорењен остракизам интелектуалаца. Реч је о неповерењу, најгорем односу Срба према својим најумнијим и најспособнијим људима. Нису ли Вук Караджић, Стерија, Светозар Марковић, Владимир Јовановић, Драгољуб Јовановић, Михаило Ђурић и многи други, лакше стицали признања и славу у свету него у својој домовини, где су им, по правилу, радили о глави.

Друго, животни пут Слободана Јовановића упозорио је да излети српских интелектуалаца у политику нису доносили ништа добро ни њима ни њиховом народу и држави. Напротив, народ је остајао без својих корифеја, без светионика у мрачном времену, а резултати њиховог бављења политиком су остајали скромни, често контрапродуктивни. Стога би већина српских интелектуалаца који су последњих деценија ушли у политичку арену могла да закључи попут Слободана Јовановића: "Био сам најгори председник најгоре владе"!

(Наставиће се)