ОД када је 1897. г. изабран за наставника на Правном факултету београдске Високе школе, Слободан Јовановић је до одласка у пензију био најпре и изнад свега професор овог Факултета и у томе лежи не мали део његове величине. "Био је у правом смислу речи човек школе на којој је предавао, до крајности предан њеним интересима. Није се одвајао од матичне куће, иако су пред њим многа златна врата била отворена и многе блиставе стазе проходне" (Драгољуб Поповић).

Радећи на београдском Правном факултету Јовановић је остварио бриљантну универзитетску каријеру. Она је започета приступним предавањем "О суверености" и настављена предавањима и курсевима на основним и докторским студијама. Био је наставник огромне и неспутане енергије, монашки посвећен својој струци и позиву.

По сведочењу његових ученика Слободан није био добар беседник и предавач. Физички је изгледао релативно слаб, омањег раста, слабог, пискавог гласа, са скромним спољашњим говорничким условима, без харизме. Упркос томе, његова предавања су привлачила слушаоце.

Драгољуб Јовановић је записао: "Он стоји кад предаје. Сви су знали да није беседник, али је умео да прикује пажњу слушалаца". Јер, његова предавања су одликовале друге врлине: широко образовање, општа информисаност, добро познавање језика на којем говори, увереност у снагу идеје коју заступа, мотивисаност, одмереност, довитљивост, инвентивност. Уз то, њега је као предавача красила говорничка етика: стајао је целим својим бићем иза онога што говори и иза става који износи.

МИСИЈА ПРОСВЕТИТЕЛјА ПОЛОВИНОМ двадесетих година прошлог века Слободан Јовановић у зениту своје универзитетске, научне и списатељске каријере. Иако је био "кабинетски човек" који се клонио политике, уживао је неоспоран углед, имао огроман утицај и вршио својеврсну просветитељску мисију. У преломним тренуцима ослушкивало се "шта о томе мисли Слободан?", а листови су његове ставове објављивали у рубрикама "Наш Волтер мисли".

Јовановић је израстао у правника енциклопедисту, широког не само правничког хоризонта, који се суверено креће на широком пољу друштвених наука, филозофије и књижевности. У својим предавањима приближавао се угледним немачким професорима чија су јасна и прецизна предавања штампана као уджбеници или студије.

СледеЋи њихов пример и користећи свој литерарни дар, Јовановић је већину својих предавања на Правном факултету од 1897. до 1940. г. објављивао као књиге: Дводоми систем, Српско-бугарски рат, Енглески парламентаризам, Макијавели, Политичке и правне расправе, Уставобранитељи и њихова влада, Друга влада Милоша и Михаила (1858-1868), Уставно право Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Влада Милана Обреновића (1868-1878), Из историје политичких доктрина И-ИИ, Поратна држава, Гледстон, Амерички федерализам, Примери политичке социологије: Енглеска, Француска, Немачка 1815-1914.

Ценећи његов рад и посвећеност факултету и науци, колеге су га школске 1904/05. и 1909/10. изабрале за декана Правног факултета у Београду и 1905. за редовног професора. На предлог Стојана Бошковића и Јована Цвијића исте године је изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Три године касније, постао је редовни члан.

Рад на Факултету и на Академији прекинуо је само у време Балканских и Првог светског рата. Као војни обвезник био је постављен за шефа Пресбироа при Врховној команди у Првом и Другом балканском рату. Заједно са српском војском потом пролази кроз Албанију и стиже на Крф, где је написао есеје о Лјубомиру Недићу и Стојану Новаковићу. Учествовао је као експерт на Мировној конференцији у Паризу 1918-1919. године.

После рата, од 1920. поново је на Правном факултету у Београду. По други пут је биран за ректора Београдског универзитета. Године 1923. добија Орден светог Саве И реда и изабран је за дописног члана Сцхоол оф Славониц Студиес у Лондону. Годину дана касније изабран је за члана Матице српске у Новом Саду и за дописног члана Пољске академије уметности у Кракову. За дописног члана Чешке академије наука у Прагу изабран је 1925. Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу 1926. а за председника Српске Краљевске академије 1928. и на тој дужности је остао до 1931. године.

Будући да су Слободанове књиге уживале огромну популарност, издавач Геца Кон почиње да објављује Сабрана дела Слободана Јовановића у 17 књига, које ће сукцесивно излазити од 1932. до 1936. године.

Мање је познато да је славни професор почев од 1932. уложио пуно труда на подизању зграде Правног факултета, настојећи да обезбеди бољи смештај својим колегама и будућим правничким нараштајима.

Иако велики, Слободан Јовановић је био изразито скроман човек. Клонио се пригодних промоција својих књига, избегавао и изричито забрањивао обележавање јубилеја и годишњица живота и рада, а бројни поштоваоци, колеге и пријатељи дуго нису били спремни да пређу преко ове забране старог професора.

Слободан Јовановић је отишао у пензију 1940. године. Савет факултета је тада донео одлуку да се Слободан Јовановић и Живојин Перић, "као најбољи наставници и најзаслужнији научници које ја наш Универзитет имао уопште - изаберу за почасне докторе" и да се њихова промоција изврши "по усељењу у нову зграду". Нажалост, почетак рата и бомбардовање Београда у којем је оштећена и нова зграда Правног факултета онемогућили су реализацију ове одлуке. Проф. Јовановић није добио почасни докторат, нити је видео свечано отварање нове факултетске зграде. Вихор рата га је заувек одвојио од његовог факултета, студената и српског народа. Он више никада неће крочити на тло своје земље.

(Наставиће се)