СЛОБОДАН Јовановић спада у малу групу наших данашњих писаца и научника од неоспорне, може се рећи драгоцене вредности. О њему се мало писало и слабо говорило. Данас се о њему знатно више говори, али се као и раније мало пише. Ни приближно образложен и потребан суд о њему није ни до данас дат, мада његов рад и по своме обиму и по својој вредности заслужује изузетну пажњу.

Ове речи Симе Пандуровића, записане далеке 1927. године, и данас су актуелне: о Слободану Јовановићу се мало пише, а што је још неповољније, његове књиге и расправе се мало читају.

Циљ овог фељтона је да подстакне значајније и озбиљније прихватање и проучавање дела Слободана Јовановића. Јер и поред спорадичних расправа о научном доприносу, његово дело још није систематично и озбиљно обрађено.

Осветљавањем Јовановића као историчара, правника, књижевника, социолога, наставника и политичара, може да се наговести огромно богатство и разноликост његових духовних обличја. У сјајној плејади српских интелектуалаца са почетка ХХ века ниједан није имао толику надмоћ и самосвојност као Слободан Јовановић.

КРИТИКЕ ПОД ТУЂИМ ИМЕНОМ У МЛАДИЋКИМ данима, Слободан Јовановић се посебно занимао за лепу књижевност и уметност. Свој књижевни рад започиње 1893. године, објављивањем под псеудонима првих књижевних и позоришних критика у разним ондашњим гласилима. Писао је о о књижевницима (Свифту, Стендалу, Золи, Ибзену, Мередиту, Прусту), али и о филозофу Волтеру, политичару Гледстону и другима. Критички је анализирао писање двају енглеских листова, „Тајмса“ и „Стандарда“, о Србији и настојао да оповргне њихове тенденциозне ставове.

Рођен је 1869. године у Новом Саду, у тадашњој Аустроугарској. Ту је његов отац Владимир Јовановић (1833-1922), познати либерални мислилац и политичар, живео као политички изгнаник из Србије. Овај апостол либерализма у Србији дао је име свом сину првенцу Слободан (по многима то је први Слободан међу Србима), а ћерки Правда. Прве године детињства провео је с родитељима у Италији и Швајцарској. Године 1872. отац Владимир се враћа у државну службу и са породицом прелази у Београд.

Матурирао је 1886. године у Првој београдској гимназији. Потом породица Јовановић зарад образовања своје деце одлази у Минхен. Тамо је Слободан слушао предавања познатих немачких професора права и дружио се са сликарем Пајом Јовановићем и драмским писцем Хенриком Ибзеном.

Са непуних осамнаест година, као државни стипендиста, уписује се на Правни факултет у Женеви. У исцрпним извештајима министру Андри Николићу прилаже и своје радове „О демократији“ и о Жан-Жаку Русоу. Посебно је занимљива његова критичка расправа о демократији на двадесет две руком писане стране, коју је успешно одбранио пред професорском комисијом.

У Женеви 1890. године завршава студије права и, по сопственој жељи, наставља да изучава јавно право на Париском универзитету. После завршених студија у Паризу 1892. године враћа се у Београд где је постављен за писара ИИ класе Првостепеног суда Подунавског округа. Убрзо је унапређен и постављен за секретара В класе Министарства иностраних дела, где се највећим делом бавио „маћедонским пословима“. На предлог министра иностраних послова Александар И поставља га за аташеа посланства у Цариграду.

Већ тада, у позоришним и књижевним критикама препознавао се „Слободанов стил“, „језички савршен, пун духа и врцавих обрта, првенствено заснован на изванредној моћи запажања“. У својим радовима негује динамичан и концизан стил, касније назван београдским књижевним стилом. Александар И одликује га 1895. године орденом Светог Саве ИВ реда.

Са непуних 28 година, изабран је за ванредног професора Државног права на Правном факултету Велике школе. Држи приступно предавање „О суверености“ које је објавио у правном часопису „Бранич“.

Године 1899. објављује расправу „Дводомни систем“, за Матицу српску пише студију „Јован Хаджић, српски законописац“ и припрема свој први рад из историје Србије „Велика народна скупштина“. Наредне године, указом Александра И изабран је за редовног професора Правног факултета Велике школе у Београду. Предавао је Јавно међународно и Државно право. На Факултету је радио до пензионисања.

Са групом угледних интелектуалаца, 1901. године оснива „Српски књижевни гласник“ у којем је био утицајни члан уређивачког одбора, аутор стручних расправа и чланака из књижевности. у низу бројева овог угледног и утицајног часописа, као и сачуваним писмима књижевника Слободану Јовановићу, он се приказује као човек необично широког образовања који својим студијама захвата „широку скалу у изучавању духовног корачања човечанства, историјске и правне науке поглавито“ (Растко Петровић).

Савремени познаваоци младићких радова Слободана Јовановића (Иво Тартаља, Данило Баста, Станиша Војиновић) запазили су да је млади Јовановић љубопитљиво и помно пратио наш књижевни живот, да је показивао истанчан дух у расуђивању и одважност у оцењивању. „Оштрог погледа и окретног ума, уз то јасан у излагању и уверљив у аргументацији, млади Јовановић је већ тада показао одлике које ће га красити и као зрелог писца“ (Д. Баста).

Карактеристика његових раних радова је његова разноликост и широки дијапазон интересовања. Слободан Јовановић ће израсти у духовно најмноголикију појаву међу свим нашим посленицима на широком пољу друштвених наука, филозофије и књижевности. Био је историчар - по темама које је обрађивао, правник - по образовању, конституционалиста и компаративиста - по ерудицији, политиколог - по вокацији, социолог - по ширини приступа, књижевник - по начину како је писао, портретиста - по сликарском нерву, стилиста - по списатељском дару.

(Наставиће се)