НИКО није приметио колико сам патио због пропалог трансфера у Јувентус, а да сам патио, патио сам. Али да једна несрећа никад не иде сама, уверио сам се врло брзо. Десио се чувени инцидент у Нишу, на првенственој утакмици Звезде и домаћег Радничког, после које сам добио једноипогодишњу забрану играња, због, како су „дисциплинци“ ФСЈ утврдили „ударања главног арбитра Павла Тумбаса из Суботице“.

Пред сусрет с Радничким, био сам повређен. Већ је било одлучено да не играм, како бих био фит за наредне, важније утакмице. У Ниш сам кренуо само да бих се налазио уз екипу, да не бих, како су поједини клупски челници говорили, скитао по Београду. Такве васпитне мере према мени су предузимане и раније, што ми није сметало.

У хотелу у Сићеву, нашој редовној бази, придружио сам се групи мештана, на тераси једног ресторана. Кад је неко рекао да се до врха брдашца, које је било испред нас, не може стићи за мање од десет минута, понудио сам опкладу, тврдећи да ћу то учинити за дупло краћи рок. На моју несрећу, мој „подвиг“ је пропратио и Аца Обрадовић, који се одједном створио на тераси.

Добро си то одрадио, Шеки. Значи, можеш сутра на терен“, боцнуо ме је „Доктор О“.

Меч с Радничким текао је лоше по нас. Домаћини су повели са 1:0, па са 3:0. Ми наше шансе пропуштамо, а онда нам Тумбас искључи Војкана Мелића, због тога што је узвратио ударац Димоском. Ужас, прети нам резултатска катастрофа. Који минут касније, дриблингом се пробијем пред голмана и чујем пиштаљку. Тумбас зауставио мој налет, свирајући прекршај за Звезду. Осетим некакву врућину у слепоочницама и окренем се према арбитру.

А он, као да је желео да ме додатно разјари, каже: „Шта је, Шекуларац? Овде ја одлучујем. Мислиш да можеш све...“

Онда сам ударио! Кроз главу ми је пролетело да не ударам Тумбаса, него неправду. Моју песницу на судијином лицу усликао је фоторепортер „Политике“, што је касније покушаје да се браним чинило бесмисленим.

На терену је настао кркљанац. Група домаћих и Звездиних играча одмах је стала у „живи зид“ између арбитра и мене. Не знам како сам дошао до свлачионице. Одатле сам с „Доктором О“ колима кренуо у Београд. Тек током дугог путовања сам разабрао шта сам учинио и каквим страшним последицама могу да се надам.

Не, никад се нисам извинио том човеку! Нити сам прихватио његове понуде да се сретнемо, да поразговарамо о свему што је било. Сад, кад сам превалио седамдесету, помислим да је, можда, бар у зрелијим годинама, требало да будем „мекши“. Али, опет, нисам сигуран у то.

Оно што је заувек остало у мени после те несрећне утакмице у Нишу, јесте снажан утисак да ми је судија Павле Тумбас упропастио каријеру. Јер, изречена казна од годину и по дана ме је буквално пресекла у играчком успону.

Да бих, колико толико, ублажио последице драконске санкције, одлучио сам да одем у војску. Са тим су се сложили и у Црвеној звезди, али до позива није било лако доћи. Један пуковник из Партизана директно је водио „операцију“ спречавања Шекуларчевог брзог одласка у ЈНА.

Звезда је преко Крцуна, и других својих људи, покушала да сломи тај отпор, али није ишло. Ја нервозан, у клубу паника. Онда одлучим да одем код Ранковића. Наду у успех давао ми је један случајни сусрет с Ранковићевим сином Мићом, с којим сам се помало дружио.

Мића је био драг, скроман момак, друкчији од већине синова високих функционера које сам сретао, бахатих и неваспитаних. Није био много заинтересован за фудбал, али кад сам му предочио како ме зеза пуковник „партизановац“, и како моји из Звезде не могу да ми помогну, упитао ме је: „Што не одеш код мог ћалета и то завршиш?“ Ја затечен питањем. Како да помоћ за мој мали приватни проблем тражим од другог човека у земљи? Ранковић је тада био први до Тита. Почнем да врдам, а Мића упоран: „Мораш да одеш, ја ћу ти јавити када“. После 2-3 дана, зове ме и каже: „Ћале те чека сутра. Немој случајно да се предомислиш“.

Увече нигде нисам излазио. Ујутро устанем, упарадим се као за свадбу, и право код Ранковића, у зграду СИВ-а на Новом Београду.

Клецају ми колена, али не одустајем. Обезбеђење ме је прихватило још пред улазом. Док идемо кроз широке ходнике, чиновници ме гледају у чуду, као да се питају: шта ће Шеки овде.

Пред Ранковићевим кабинетом ме је сачекао крупан, углађен господин који ме је увео код мог домаћина. Како уђосмо, Ранковић устаде од стола, приђе ми и пружа руку.

Како си Шеки“, пита ме с осмехом. „Играш ли још шлаге?“ (Шлага је погађање бројева на новчаницама).

Понекад“, одговорим снебивајући се, и скривајући зачуђеност неочекиваним питањем.

Причај, Шеки“, подстиче ме док седамо, нудећи пиће. При томе ми делује као неки старији рођак обрадован виђењем.

Испричам му шта ме мучи. Пажљиво ме је слушао, иако му је Мића, сигурно, све већ потанко објаснио. Кад сам завршио, само рече: „Биће у реду, Шеки. Иди кући и сутра сачекај позив“.

Сутрадан беше како је рекао. Позив ми је, то морам да нагласим, донео онај несрећни пуковник лично. Предаде ми коверат и још ми, уз осмех, пожеле срећан пут у војску. Отворим позив и видим: Школа резервних официра у Билећи. Елитна установа ЈНА, јединица у коју су, углавном, ишли школованији и бољи омладинци. Углавном млади комунисти.

(Наставиће се)