Из Хрватске су, као неки баук, све до наших дана, ширени гласови о тежњи Срба за стварањем неке Велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред светском јавношћу. О томе довољно сведоче књиге у којима се, с једне стране, Срби и Србија желе приказати као агресори великих територијалних апетита, а с друге се желе прикрити сопствена агресија и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије.

Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско, проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.

Следећи традицију аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а неретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од Револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само снивали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно, држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.

Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати“ (Словенци), „православни Хрвати“ (Срби), „непријепорни Хрвати“ или „цвијет хрватског народа“ (муслимани), затим „Турска Хрватска“, „Црвена Хрватска“, „Бијела Хрватска“ и „Карантанска Хрватска“, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.

НЕ ПОНИЖАВАЈТЕ СЕ АНАЛИЗОМ садржаја Кватерникове књиге, Гиљфердинг је закључио да су Хрвати себи поставили циљ да уз помоћ Западне Европе загосподаре суседним областима. Због тога су они пред Западном Европом понизни „а горди и искључиви према својој браћи Словенима. Гиљфердинг поручује Хрватима да се „не понижавају пред Западном Европом и нека гаје у себи гордост и искључивост према својој браћи Словенима, но чувство јединства и љубави“.

Иако је још 1866. године Имбро Игњатијевић Ткалац упозорио да се државе не могу оснивати „на старим хартијама и на 'виртуалним' територијалним тражбинама“, политика заснована на државном и историјском праву није могла бити другачија него великохрватска. Позивајући се на хрватско државно и историјско право Хрватски сабор из 1861. године истакао је право Троједне краљевине на део словенских земаља и на њене покрајине у Турском царству, тј. на Босну и Херцеговину, које би се током решавања „источног питања“ морале поново придружити Троједној краљевини. У адреси Сабора из 1878-81. поздрављена је аустроугарска окупација и изражена је нада да ће се створити услови за прикључење Босне и Херцеговине Троједној краљевини унутар дуалистичког уређења Хабзбуршке монархије. Дон Миховил Павлиновић поздравио је аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине у нади да ће те области ускоро бити припојене Хрватској. Како се то није десило, био је разочаран. До којих амбиција се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права, показује пример правашког листа „Херватска“.

У чланку „Која је права херватска политика и тко је заступа“, у броју 6 из 1871. године, пише: „Земље, што их обухваћа державно право Хервата, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинцијалних именах, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Црна Гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа - тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска.“

Становиште „Херватске“ није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није било став тренутног расположења. Био је то природни исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Још 22. јуна 1869. године Еуген Кватерник, уз Анту Старчевића кључни човек Странке права, писао је дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика те странке, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда „не од Драве до мора, него од салцбургтиролских Алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске!“ Кватерникове великохрватске тежње, које су се тицале Штајерске, Крањске, Горице и Истре, готово читаве Босне, „до Романских гора и Вишеграда и половине Ерцеговине до реке Неретве и Буне“, познати руски историчар, етнограф и лингвиста Александар Гиљфердинг подвргао је оштрој критици. Он је упозорио да никакво историјско право не може допустити Хрватима да се домогну туђих земаља, да је реч о простом отимању, које ће сродне словенске народе неминовно довести до сукоба.


(Наставиће се)