У МОЈОЈ родној Папратни је, изгледа, најгоре: данас тамо нема ниједног човека, а после Другог светског рата је било 100 кућа и 550 становника - подсећа проф. др Вита Милић, са Техничког факултета у Бору. - Окупљамо се једанпут годишње на Светог Јеремију. Дође нас и до 150 из целе Србије и белог света. Исто је и у суседној Репушници за Свету Тројицу. Тамо су Дрина и Никола Јовановић обновили стару кућу. Кључ стоји на спољним вратима, ко наиђе може да заложи ватру, да се одмори и окрепи ракијом и вином. Дођу ловци, планинари, сакупљачи лековитог биља. На дрвеној табли, на кући, пише:

Овде је крајем 20. века започето гашење српских села. Репушница је прва, нажалост не и последња. Угасила се Папратна, ускоро ће и Габровница, Татратница... До 2020. године нестаће, кажу, још 1.500 српских села. Србијо, стави прст на чело, спаси своје село. (Оно те је одржало, не песма, њему хвала). На Св. Тројицу Репушничани и остали српски домаћини“.

Професор Милић, чим се отопе снегови, сваког викенда одлази у Папратну и с мајком Росом брине о 20 кошница, сакупља лековито биље, орезује воћке и, вели, свако јутро се умива на Репушничкој, као суза, бистрој реци.

ПУТ ЗА ЖИВОТ У изнемоглој Папратни, сеоцету 22 километра од Књажевца, 2009. године професор Вита Милић и људи из Предузећа за путеве Србије пробили су и изградили пут дуг седам километара. Исте године, на Светог Јеремију, 14. маја, тим путем, после ко зна колико година, пристигли су Папратчани са свих страна. Професор је први обновио своју стару брвнару.

Никола и Дрина су у Књажевцу. И они покаткад наврате на родно огњиште. Спремни су да поклоне све што имају, од шуме и ливада до обновљене куће и старих зграда, само да неко дође и ту живи.

- На Светог Тројицу доводимо унуке и синове да не забораве где су им очеви и дедови живот провели. Саградићемо нову електрану, уместо старе, на нашој реци, па ће бар за славу ових неколико остарелих домова имати струју - прича Никола.

Има ли спаса за умирућа старопланинска села?

- У Репушници смо обновили 15 кућа, али нема људи. Покушавамо да поправимо пут и доведемо туристе. Имамо здраву храну и воду, услове за развој сточарства, посебно овчарства. Морала би и држава да помогне. Чујем да у Новом Кориту имају пројекте за више индустријских погона. На Јабучком риту управо се граде четири велика, луксузна хотела. Оживеће овај део Србије - верује Дрина Јовановић.

Има још оних који, као и Дрина, чине све што могу да врате живот у заборављена и запуштена старопланинска села. Тако су из Књажевца, пре више година, Бране Ваљковић и његова петочлана породица опробали срећу на Алдиначкој реци - између Горње Соколице и Градишта направили су мини-електрану. На темељима електране саградили су ресторан, у близини подигли рибњак с пастрмком, уредили плажу. У послу помаже и млађи син Саша (28). Уредио је шеталиште поред реке, а гости из 12 километара удаљеног Књажевца, стално долазе. Домаћини не оклевају да кажу да им посао цвета.

- У ресторану ми помажу сестре Бранка и Ана. Викендом је највећа гужва. Сезона је берићетнија него иједна раније. Воде је увек доста, а пошто сам бравар по струци направио сам сопствену турбину. Ради као сат. Саградићемо још једну малу електрану, проширити ресторан. Не бих се вратио у град ни за какве паре - казује Саша убеђен да ће и неки другари из његове генерације потражити посао у планини. - Јер, пропадањем рудника и лошом приватизацијом фабрика у Књажевцу, завладали су сиромаштво и беспослица.

Од прошле године и у Новом Кориту започет је пројекат помпезно назван „Ново Корито - центар света“. Топлица Игњатовић, Корићанин, дизајнер у стаклу и керамици, признат у свету, живи и ради у Словенији, у селу Олимје код Рогашке Слатине. Направио је чудо од сувенира препородивши планинско сеоце у - туристички цвет. Највише њему захваљујући Олимје је 2010. године проглашено најлепшим селом у Европској унији.

- При крају је пројекат да и Ново Корито буде друго Олимје, али још богатије и привлачније. Од идуће године почињемо да градимо 32 мале фабрике за производњу уметничких уникатних предмета. Римљани су у своје време овде имали 200 радионица за производњу накита. Зашто то и ми не бисмо могли. Ускоро ћемо расписати конкурс за пријем ученика у моју дизајнерску школу. До тада ћу преселити атеље, нићи ће и прве уметничке радионице. Вероватно ћемо, по угледу на Олимје, производити и врхунску чоколаду, пиво, узгајати нојеве и јелене, печурке и боровнице. Нићи ће голф терени, цветаће туризам. Већ се јављају важни инвеститори, продаја је осигурана - прича Игњатовић у нади да ће тако оживети цео заглавски крај.

Села у непосредној близини Књажевца нису у истој или сличној „равни“, мада се и код њих осипа и стари становништво. У Горњем Зуничу је 150 кућа и 400 становника од којих је четвртина старија од 65 година. Четири разреда основне школе похађа шесторо ђака. Број житеља се годишње смањује за један одсто, што се у овом крају не сматра лошом појавом. Село је урбанизовано, ове године се гради и канализација.

- На Јабучком равништу подно Миджора биће изграђено шест хотела са 900 постеља. До краја ове године четири хотела са 500 постеља примиће прве госте. Упослиће се близу 1.000 радника. За пробирљиве госте из целог света неопходна је здрава храна. Да ли ће то привући младе да се врате на огњишта својих предака, јесте најбитније питање, а ми верујемо да хоће. Јер, Стара планина је у бољем положају од Златибора и Копаоника, има услове за туризам током целе године, не само зими - истиче Дарко Живковић, председник Скупштине општине Књажевац.

(Наставиће се)

Лјубиша ТРИФУНОВИЋ