БОЛНИЦА је после неколико дана узалудног ишчекивања даљих наређења, угрожена напредовањем непријатељских трупа, без команде наставила повлачење ка Приштини. Стигла је у Приштину 1/14. новембра 1915, закаснивши да се споји са Моравском дивизијом, која је продужила ка Призрену. Оставши без хране и угрожена бугарским напредовањем ка Качанику, команда болнице одлучила је да преко Липљана продужи ка Призрену.

Десет дана Моравска стална војна болница је у Призрену, где су се као у последњем уточишту сместиле и Влада и Врховна команда српске војске, заједно са хиљадама војника и избеглица, ишчекивала решење своје судбине. Продор бугарске војске до Дебра онемогућио је повлачење према Битољу и Грчкој. Због тога је у Призрену дошло до извесног реорганизовања болнице. Болничка чета Моравске дивизије додељена је као део пратње Врховној команди, а болници је предат материјал неколико расформираних болница. Уместо да се повлачи тешким путем преко Лјуме, одређено је да у Ђаковици, у договору са црногорским властима, организује прихватање рањених и оболелих официра, као и њихов транспорт у дубину црногорске територије.

Први пут после напуштања Ниша, у Ђаковици је Моравска стална војна болница могла да се на дуже време стационира и почне редовне активности. Снабдевена новцем и са три тоне брашна, болница је организована са 150 лежајева. Поред болнице, посебно су организоване војничка амбуланта и кухиња. Потреба за овим службама била је велика и неодложна, а њиховом организацијом болница је на себе преузела велики задатак, будући да је ту упућивано мноштво изгладнелих и промрзлих војника који су успут изгубили своје јединице. Команда болнице је ову активност спровела самоиницијативно, будући да је било предвиђено да збрињава само официре.

Међутим, Моравска стална војна болница задржала се у Ђаковици само седам дана. Већ 30/17. новембра 1915. године премештена је у Пећ, одакле су преко Ругова, краћег али мукотрпнијег правца, прешли њени лекари и особље, а преко Жљеба, за Беране је пошла комора са опремом и болесницима. За шест мучних дана (21. новембар/4. децембар - 28. новембар/11. децембар), преко Андријевице, болница је стигла до Подгорице. У град на Морачи доспело је само људство, пошто преко Жљеба није било могуће провести воловска кола, јер је претходних дана тај прелаз закрчило мноштво људи које су нападали побуњени Арбанаси.

Болница је из Подгорице продужила за сигурнији и боље снабдевени Скадар. У препуном и аветињски мирном граду, др Владимир Станојевић је 6/19. децембра 1915. добио наређење да поново организује болницу. Поред претрпане црногорске болнице, у две зграде у којима је раније била смештена италијанска морнаричка касарна, после дуготрајног спремања и уређења, болница је поново успостављена.

СВЕТАЦ ИЗ ЂАЧКЕ ЧЕТЕ У „ђачкој чети“, која је још из Ниша пратила војну болницу, налазио се 21-годишњи Благоје Поповић из Врања. Прошавши албанску голготу, он је у Скадру примио монашки чин и узео име Јустин. Из Албаније је прешао у Велику Британију, а затим у Русију и Грчку, где је довршио школовање. Тако је за историју Моравске сталне војне болнице у Нишу везано име једног од највећих теолога и филозофа православља и једног од оснивача Српског филозофског друштва, св. Јустина Поповића.

У недостатку новца, и овог пута, као и неколико седмица раније у Призрену, помоћ је стигла са неочекиване стране. Благајник Српског Црвеног крста Ђорђе Радојловић и члан Главног одбора ове организације др Јеврем Жујовић уступили су болници злато ове организације. Тако је из луке Св. Јован Медовски ускоро допремљено брашно. Др Станојевић је могао да забележи да је болница поново прорадила са капацитетом од 150 кревета, а њен магацин био је „препун“.

Током следећих месец дана у Моравској сталној војној болници лечено је више од 5.000 пацијената. Умирао је веома велики број изнурених рањеника и болесника - између 30 и 35 дневно, што је равно најтежим данима епидемије пегавог тифуса. Болница је ускоро радила тако успешно да је добила задужење да узме на храну и српске пацијенте црногорске болнице. Баш као и у Ђаковици, и у Скадру је команда болнице организовала исхрану за војнике без команде, па је после набавке шест великих казана, поново уз помоћ Црвеног крста, почела свакодневна прехрана више од четири хиљаде људи.

Међутим, 7/20. јануара 1916. године Моравска стална војна болница морала је да напусти Скадар. Пут до Лјеша, луке на обали Јадранског мора, прошла је релативно лако, али је марш ка Драчу трајао све до 15/28. јануара. Др Владимир Станојевић назвао је овај марш, на којем је умрло чак 40.000 регрута, као и каснији боравак на Виду, „острву смрти“, двема најцрњим странама наше албанске голготе.

По доласку на Крф, Моравска стална војна болница одмах је упућена на мало острво, где су лечени најтежи рањеници и изнурени болесници. Тамо је ојачана расформираним болницама, пиротском и чачанском резервном војном болницом. Тада је започео велики напор за спасавање и опоравак многобројних српских војника и цивила који су непрекидно превожени бродовима на „острво смрти“.

(Наставиће се)