ДОНОШЕНЈЕМ Правила за војне болнице, 1894. године, сталне војне болнице добиле су јасно утврђене територијалне области. Будући да је Велика нишка војна болница била централна болница Моравске војне области, она је добила нови назив Моравска стална војна болница у Нишу.

На основу извештаја др Михајла Марковића, обновљени су објекти болнице. У оквиру његовог настојања да модернизује не само војни санитет, већ и целокупну српску медицину, две године касније, 1896, у болницу је упућен и нови хирург др Михаило Петровић.

Према Марковићевим Успоменама, он је 1897. дошао на замисао да у Београду организује предавања из ратне хирургије, ратне санитетске службе и хигијене. Курс је прошло нешто мање од сто цивилних и војних лекара. Пет хируршких станица било је отворено и за цивилне болеснике.

ПОРУКА ЦЕЛОМ СВЕТУ САНИТЕТСКИ пуковник др Милош - Миша Борисављевић (Ивањица, 1854. - Београд, 1934) био је управник Моравске сталне војне болнице у Нишу од 1893. до 1900. године. Учесник је ратова 1912-1913. године. Од 1914. до 1921. обављао је дужност председника Црвеног крста Краљевине Србије, где је био изузетно активан. Управо је Борисављевић био аутор познатог прогласа од априла 1915. под насловом Целом Свету, којим је упућен потресан апел за помоћ Србији. "Историја света не памти већу трагедију од оне, коју је доживео српски народ". Као представник Црвеног крста, успео је да на међународној конференцији одржаној у Швајцарској 1918. године договори размену тешко оболелих заробљеника и санитетског особља.

Др Михајло Марковић је забележио да су крајем деведесетих година 19. века против изградње хируршког павиљона у Нишу били како краљ Александар, тако и бивши краљ Милан, у то време командант активне војске. Говорећи о вишеструком војном значају те велике модернизације српске медицине, и тврдећи да је време да се хирургија, која је захваљујући антисептичким средствима много напредовала, прошири међу лекарима у Србији, он је наводио податак да су комисије годишње одбијале чак две и по хиљаде регрута зато што им је неопходна операција киле.

"2.500 људи, то је готово један комплетан пук. Шта ли би дали јуначни Бури, да су могли створити један свеж пук, кад већ беху малаксали у неравној борби са Енглезима, и са колико би још мртвих платили Енглези своју срамну победу?" - питао се Марковић.

План за зграду хирургије уступио је др Марковићу шеф пруског (немачког) санитета др Колер. То је требало да буде модерна зграда. Ипак, када је заједно са министром војним посетио двор и своју замисао изложио краљевима, они су му одговорили да би градњу требало почети тек пошто буду довршени одавно отворени пројекти касарни у другим градовима.

Тврдећи да се не разуме у политику, др Марковић је потребу за што бржом градњом хируршког павиљона Моравске сталне војне болнице у Нишу оправдавао модерним и неспорним националним аргументом: "...кад би поред школа још у овој нашој новој болници, за коју пропагирам, бесплатно лечили болеснике, и то само оперативне хируршке случајеве из Старе Србије (Косова и Метохије) и Македоније. Професори и учитељи (које је финансирала Србија) упућивали би нам отуда сакате, са отеченим жљездама, гукама и израштајима, унакажене итд. у ову нашу болницу. Кад ови болесници из болнице изађу, и здрави се својим кућама врате, они ће бити најактивнији пропагандисти за наше правичне аспирације у тим покрајинама турским. Они би причајући о нашем гостољубљу, култури и напретку, који су у Србији нашли и видели, оживљавали српску мисао код својих суграђана".

Зграда Хируршког одељења подигнута је десет година касније, а почела је да ради тек 1906. Организован је и Рентгенолошки кабинет, што је за Србију оног времена представљало новину.

Развој војне хирургије у Моравској сталној војној болници у Нишу био је, и поред тешких почетака, веома брз. Тако су на Првом конгресу српских лекара и природњака, одржаном у Београду 1904. године у присуству педесет лекара из иностранства, учествовала четворица лекара из ове болнице - санитетски мајор др Михаило Петровић, санитетски мајор др Војислав Стојановић, санитетски капетан прве класе Драгутин Петковић и др Милош Стевановић. У раду мајора Петровића о десетогодишњем извођењу захвата херниотомије у Моравској сталној војној болници наводи се да је у време писања рада већ било извршено 4.328 херниотомија. Тим оперативним захватом повећан је број за војску способних грађана.

На прелазу између 19. и 20. века Ниш је значајно напредовао у односу на стање 1878. године. За четири године, други по величини град Краљевине Србије добио је гимназију (1878), банку (1881) и учитељску школу (1882). Новине „Нишки весник“, једно од првих локалних гласила у земљи, почеле су да излазе 1884. године. Годину дана пошто је 1884. довршена изградња железничке пруге између Београда и Ниша, основана је Железничка радионица, која ће касније постати највеће предузеће у граду и представљати зачетак његове индустрије.

Изградња хидроцентрале код Сићева, на Нишави, довршена је 1908. године. Позориште "Синђелић" отворено је 1887., а Народна библиотека у Нишу 1889. године. Први филм приказан је у Нишу још 1897, а варошки биоскоп почео је да ради 1906. године. Сићевачка ликовна колонија, коју је основала Надежда Петровић, започела је рад 1905. године. Упркос чињеници да се, уз Београд, издвајао у односу на остале крајеве Србије, Ниш се споро развијао. Тек после Првог светског рата у Нишу је живело око 25.000 становника, чиме је удвостручен број из осамдесетих година 19. века, али је тек тада достигнута бројност Београђана из 1867. године.

(Наставиће се)