ДЕСПОТ Лазар Бранковић (1456-1458) оженио се 1446. године Јеленом, кћерком морејског деспота Томе Палеолога. Још на почетку те године повели су се српско-византијски разговори о склапању овог брака. Са српске стране значајну улогу играла је Лазарева мајка, деспотица Јерина, док је с византијске стране највише учествовао невестин стриц, Константин Драгаш, будући византијски цар. После Јелене, жене Стефана Лазаревића, и Јерине (Ирине), Ђурђа Бранковића, Лазарева Јелена била је трећа (и последња) српска деспотица. Све три, дакле, беху Византинке.

Принцеза Јелена и принц Лазар венчали су се 18. децембра 1446. године. Јелена је била веома млада, једва да јој је било 15 година. Интересантно да је тога дана Ђорђе Филантропин, изасланик цара Јована, овенчао и Лазара за деспота, као што је, и његовог оца Ђурђа 1429. Од тог дана, у формалном смислу, Србија је имала два деспота - Ђурђа и Лазара, оца и сина, и две деспотице - Јерину и Јелену, свекрву и снаху.

Лазар и Јелена морали су да чекају 10 година и 6 дана да и званично постану владарски пар (деспот Ђурађ је преминуо 24. децембра 1456).

О деспотици Јелени извори су врло оскудни. Знамо да је с Лазаром изродила три кћери: Јелену (Јелачу), Ирину и Милицу. Мушко потомство нису имали. Иако десет година са звањем деспотице, Јелена није имала прилику да дуго буде жена владара. Деспот Лазар Бранковић умро је 20. јануара 1458. године. Десет дана касније, 3. фебруара, у деспотовини је образовано намесништво, чији су чланови били: слепи Стефан, Јелена и Лазарев велики војвода Михаило Анђеловић. Да у тим тешким данима није било јединства ни у намесништву, казује податак да је војвода Михаило отишао из Смедерева, али се ускоро вратио с одредом турске војске и Турци су истакли своју заставу на кули изнад градских врата.

Супротну страну је брзо организовала ко би други него Јелена. Проугарски оријентисани Срби прогласили су слепог Стефана за новог српског деспота, али је султан послао војску, на челу с беглер-бегом Румелије Махмуд-пашом Анђеловићем, рођеним братом великог војводе Михаила Анђеловића, да освоји деспотовину. Турци су 10. маја 1458, заузели утврђени манастир Манасију (Ресаву), освојили град Вишеслав у дунавском теснацу, код Пореча (Доњег Милановца), заузели Жрнов (Авалу), запретивши и самом Београду. Командант Голупца, војвода Јеремија, предао је 10. августа и овај тврди град, око кога су до тада вођене силне борбе. Осим Смедерева са уским залеђем и неколико стратешки небитних места, Турци су загосподарили целом Србијом.

Удова деспотица Јелена и новопроглашени деспот Србије, слепи Стефан, њен девер, дочекали су сурову стварност: држава се свела само на град Смедерево, а помоћи није било ниоткуда. Угари нису имали поверења у њих, нити они у Угаре. Деспотовина Србија нашла се у самртном ропцу.

ПОДЕЛЕ У ПОРОДИЦИ
ОДМАХ после смрти деспота Ђурђа у Србији су се нагло јавиле две струје, туркофилска и угарофилска. Заправо, те две струје су постојале још од времена кнегиње Милице и њеног сина Стефана. Поделила се најпре породица, па државни службеници и, најзад, цео народ. Иако је деспот Лазар у почетку хтео да послуша мајку и окрене се Турцима, ту политику је брзо напустио, претпостављамо, под утицајем Јелене, која је од почетка била проугарски оријентисана. Начињена је страховита грешка, која се ничим није могла исправити.

После покоља турског одреда у Смедереву, 31. марта, султан је послао слепог Гргура као претендента на престо, који је у Србију стигао већ у априлу. Новопроглашени деспот, слепи Стефан, и Лазарева удовица, деспотица Јелена, били су принуђени да код суседа, Угара, траже помоћ.

Јелена и њен девер Стефан нашли су тада спасоносно решење, покушавајући да удају њену кћер Јелену (Јелачу) за Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша. Преговоре о склапању овог брака, с босанске стране, водио је Радивој, брат краља Томаша, а са српске Стефан Ратковић, велики војвода. По овом споразуму краљевић Стефан би, одмах по женидби, постао српски деспот. Да би се то остварило ваљало је тражити признање угарског краља Матије.

Краљу Матији је одговарало спајање Србије с Босном. Сабор у Сегедину је у јануару дао сагласност да краљевић Стефан буде владар српске деспотовине. Босанском краљу Стефану Томашу, који је на сабору и званично признао сизеренство угарске круне, Матија је обећао да ће бранити Босну.

Стефан Томашевић је стигао у Смедерево на Велику среду, 21. марта, а већ 1. априла венчао се с Јелачом, кћерком покојног деспота Лазара и деспотице Јелене. Сада јој више није требао девер, слепи Стефан. У својој бескрупулозности, Јелена наговара и врши притисак на властелу која устаје против слепог Стефана, српског деспота, те 8. априла изгнаше господина Стефана из отчства родитељ својих прокљети и злочснии невјерници.

На тај начин се у деспотовини Србији завршила владавина мушких потомака Ђурђа Бранковића. Нови српски деспот, иако Србин, ипак странац, Стефан Томашевић, владао је само два и по месеца. Мехмед Други дошао је с војском, опсео Смедерево и, 20. јуна 1459. године, била је среда, последње српско упориште прешло је у турске руке. Био је то коначни пад деспотовине.

Пред смрт, Јелена се замонашила добивши име Ипомена (Хипомена).

Крај