ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИК Србије Урош био би најмлађи ожењени дечак у Србији, са свега пет-шест година да је то, којим случајем било потребно Србији и њеном владару, као што је било Византији и цару Јовану Палеологу.

За владавине краља, а потом и цара Душана, експанзију Србије пратило је и територијално ширење државе на рачун Византије. Како је Србија постала најјача сила на Балкану, војно и економски, а Византија губила не само град за градом већ и читаве области, а свака је заузимала огромно пространство које је прелазило у посед Србије, византијска држава тражила је неки начин да заустави српско ширење и властито пропадање.

У немогућности да оружјем заустави непобедиву српску војску, млади византијски цар Јован Палеолог, слично као и Андроник Други, 43-44 године пре тога, понудио је српском владару, године 1342. и 1343, своју малу сестру за снаху, односно за жену његовом сину Урошу, који је тада имао пет-шест година. Краљ Милутин је, у поодмаклим годинама, радо пристао да узме понуђену петогодишњу девојчицу Симониду, јер му је мир с Византијом одговарао. Душану није било потребно да жени свог петогодишњег сина. Нјегов крајњи циљ је било освајање града на Босфору, Цариграда, па је, стога, одбио овај предлог и наставио освајање.

Када је Урош стасао у младића, отац је два пута покушавао да га ожени. Од босанског бана Стефана, за снаху је тражио његову кћер Јелисавету. Жеља да му се син ожени принцезом српског рода није остварена. Српски владар је за свог сина тражио и кћерку француског краља Јована. И ова просидба је пропала. У међувремену је цар Душан изненада умро, а Урош је остао неожењен.

ВУКАШИНУ ТИТУЛА КРАЛЈА ЦАР Урош Пети и царица Ана нису имали деце. То је присилило цара да за свог наследника и савладара прогласи моћног Вукашина Мрњавчевића. Године 1365. доделио му је титулу краља. Можда је боље рећи - био је присиљен да га призна. То је требало да значи да ће круну Немањића убудуће носити Мрњавчевићи - Вукашин, потом, његов син Марко (Краљевић Марко) и тако редом. Међутим, то се неће десити.

Цар Урош Пети Немањић (1355-1371) ожениће се пет година по очевој смрти. Српска царица постаће Ана (Анка), кћи влашког војводе Александра Басарабе. Било је то 1360. године. Том браку је "кумовала" лично Урошева мајка, царица Јелена, тада већ монахиња Јелисавета, али и даље политички врло активна. Избор је пао на Ану највероватније стога што је Анина сестра била удата за будућег бугарског цара, па је то био начин да се опет учврсте односи српске с бугарском царевином и Јелениним рођацима, који су били на челу бугарске државе.

Тешко можемо замислити да је царица Ана била срећна на српском двору. Пре ће бити сасвим супротно, а разлога за то је било много. Српско царство, које је за време цара Душана достигло неслућени развој, просторно захватајући две трећине Балканског полуострва, царство које је вођено чврстом руком и снажном личношћу, смрћу Силнога и под владом Нејаког, почело је нагло да пропада. Осетивши слабост руке која држи жезло, моћни српски великаши отказују послушност централној власти, цару Урошу и, један по један, проглашавају се за самосталне господаре у својим областима. Урошу је помагала мајка и још неки великаши, међу којима се истакао кнез Лазар. Они други, међутим, били су бројнији и - јачи. Надјачала је српска неслога. Први је отпочео Душанов полубрат Симеон (Синиша).

Живот царице Ане ни из далека се не може упоредити са животом њене свекрве, царице Јелене, и њених претходница. Урош и Ана царевали су не великим царством, већ у великом царству, у коме их поједини великаши нису признавали: неки само номинално, а тек мали број велике властеле их је признавао за владаре. Све више су постајали "владарски пар без земље".

Једина Анина утеха био је контакт с њеном породицом у Влашкој. Зна се за једно писмо које је папа Урбан Пети, 14. фебруара 1370. године, упутио Аниној мајци Клари, тада удовици, у коме јој захваљује што је преокренула у католичку веру своју кћерку, бугарску царицу, и од које тражи да исто учини с другом кћерком, српском царицом Аном.

Царица Ана се није мешала у политичка питања државе. Међу завађеним и охолим великашима, од којих је сваки вукао на своју страну, она то није ни могла.

Турци већ почињу да узнемиравају јужне области царства, тј. оне територије за које се везује појам "грчких земаља". Прва на удару била је Серска област, област деспота Угљеше, коју је царица Јелена уступила Вукашиновом брату. Септембра 1371. године, под доста нејасним околностима, дошло је до сукоба с Турцима на Марици. Српска војска претрпела је тежак пораз, а ту су и обојица браће Мрњавчевића изгубила животе. Само два месеца касније, 2. или 4. децембра 1371. године, преминуо је и цар Урош. Нјеговом смрћу угасила се благородна династија Немањића.

Убрзо после Урошеве смрти, Ана се замонашила и постала монахиња Јелена. Не зна се када је умрла. Прилично тихо је дошла у Србију, а у апсолутној манастирској тишини отишла са овога света. Иза себе није оставила никаквог видљивог трага.

Не рачунајући жену Душановог брата Симеона, који се на југу прогласио за цара, Ана је била друга - и последња српска царица.

(Наставиће се)