О средњовековним владарима Србије (жупани, краљеви и цареви, потом кнезови и деспоти) историја, углавном, обилује подацима. Неретко се знају и детаљи. Међутим, када је реч о њиховим женама, ти подаци су веома, веома оскудни. Па ипак, те жене умногоме су одређивале судбину државе. Стога важно место у националној историји припада и женама српских владара.

Првим брачним везама наших владара са страним принцезама обезбеђиван је мир, бар за неко време, са земљом из које је принцеза потицала, као и друге погодности, али је скоро редовно с тог двора стизао и снажан утицај на политику владара Рашке. Владарке су то знале да искористе.

Велики жупан Стефан Немања (владао од 1166. до 1196) био је најзначајнији међу српским владарима 12. века. Нјегова је главна заслуга што је ујединио српске земље под влашћу своје породице. Рашка је избила на Јадранско приморје и тако у свој састав укључила дукљанску краљевину. Истовремено, Немања је проширио своју територију, освајајући византијске (грчке) пограничне области на истоку и југу. Овладавши делом моравско-вардарске котлине, Србија добија важну саобраћајницу која је спајала средњу Европу с Цариградом и Солуном, па тако и с Блиским истоком. Овакав геостратешки положај је и тада, а и касније, до наших дана, српском народу доносио честе недаће, ратове и страдања.

Стефан Немања је био мудар државник и неустрашиви ратник. Односио је победе над Византинцима, али и губио. Тада би, за спас своје државе, с конопцем око врата, босоног, излазио пред цара Манојла Првог и спасавао Рашку и Рашане... Па ипак, иако је од почетка имао јаке иностране везе, Немања је, како изгледа, за жену одабрао Српкињу.

О пореклу прве српске жупанке постоје спорења. Ава Јустин Поповић (Ћелијски), сада међу светима, у Житију светих тврди да је Ана била кћи Романа Четвртог, епирског „краља“ (1168-1171). Међутим, познато је да Византинци нису имали титулу краља, већ је после царске долазила титула деспота. Други, пак, износе верзију да она потиче из неке српске властелинске породице. Било како било, Ана је својим животом доказала да је права Српкиња, права Рашанка, прва, жена првог човека Рашке.

Немања и Ана су имали шесторо деце. Најпре два сина (Вукана и Стефана), па три кћери, од којих се зна име само најстарије (Вука, у монаштву Ефимија). Једна од кћери којима не знамо име била је удата за Манојла, брата епирског цара Михаила Анђела, а друга за бугарског цара Константина Асена. Најзад, око 1175. године, на свет долази најмлађи син, Растко, потоњи и вечни Свети Сава.

Србија је била сиромашна, неизграђена, прилично „варварска“, како су је видели Византинци и не само они. Живот велике жупанке Ане није се много разликовао од живота осталих племкиња, а ових опет од живота себарки (сељанки). Мужа је бодрила и подржавала, децу васпитавала и, како су све више расла, стрепела за њих.

Растко је био њена посебна радост. Волео је да разговара с мајком, био је љубопитљив, што је Ана подстицала. Већ у 15. или 16. години могла је бити поносна на његову зрелост.

Како ли је велика жупанка Ана, уз стрепњу, морала бити поносна, на пример, када су представници те, по неким суседима, „варварске“ земље Рашке, њен муж Немања с братом Страцимиром и синовима, у Нишу, 1189. године, дочекали Фридриха Првог Барбаросу, немачког цара, предводника крсташа!? Неписмени Барбароса могао је само да „зине од чуда“ видевши и припитомљене јелене! Узгред, Барбароса је, приликом јела, радије употребљавао свој нож, набадајући на њега месо, које је јео рукама, него понуђену златну виљушку.

ОБНОВИО ХИЛАНДАР МНОГО времена Немања и Ана посветили су подизању цркава. У Топлици, код Куршумлије, подигао је манастире Св. Николе и Св. Богородице. Касније, као владар, 1171. подиже Ђурђеве ступове у Расу. Свој најзначајнији, и уопште најзначајнији српски храм, посвећен Богородици Добротворки, подигао је на реци Студеници, где је основан и манастир. По повлачењу из световног живота, заједно са сином, монахом Савом, на Светој гори из темеља је обновио запустели манастир Хиландар.

Иако су отац и мајка веровали да ће Растко бити добар кнез Травуније (Требиње) и да ће, уместо стрица, кнеза Мирослава, владати Захумљем, он је побегао на Свету гору. Тада је Ана испољила изузетну одлучност не би ли га вратила, тражећи од Немање да организује потеру. Молила је Немању да пошаље најпоузданије и најспретније војводе да га стигну. Одређену пратњу - потеру готово је преклињала да јој доведе сина. На жалост родитеља (само у том тренутку), али на славу Господа и срећу и спасење верујућег рода српскога, кнез Растко је постао монах Сава. Сви источни хришћани имају православље, а Срби још и светосавље.

На државном земаљском Сабору у Расу, 25. марта 1196. Немања се својевољно одрекао власти у корист средњег сина Стефана. Добро државе било је изнад свега. Стефан је још раније био ожењен Евдокијом (Јевдокијом), кћерком потоњег цара Алексија Трећег Анђела, који је, ступивши на трон, одликовао Стефана достојанством севастократора. Најстарији син Вукан (Вук) добио је, још за владе очеве, с титулом велики кнез, три области: Дукљу и Требиње, Хвостно код Пећи и Топлицу.

И Немања и Ана су се замонашили. Велики жупан Стефан постао је монах Симеон и повукао се у тек саграђену цркву Свете Богородице, манастира у Студеници. Велика жупанка Ана постала је монахиња Анастасија. Живела је у Богородичином манастиру у Пазару. По упокојењу, након неког времена, сахрањена је у Студеници.

(Наставиће се)


НАРУДЖБЕНИЦА

КНјИГУ „Жене српских владара“ у издању ИП „Наша прича плус“ и „Патам“ можете наручити на телефоне 011/614-2879 и 065/2220609 и на е-маил теамарт@патамбоокс.цом