ПОТПУНО свестан своје ситуације и са предосећањем брзог краја, Лаза је своју последњу опоруку написао по доласку у санаторијум. Имовину вредну близу 30.000 круна поделио је овако:

"Оставио је свом пријатељу, сомборском 'адвокату без клијентеле' Ђоки Чордару четири деонице Сомборске штедионице у износу од 6.400 круна, Милеви Ете Вујића, Јулијаниној ујни, две деонице, сестрићу Владимиру Блануши 2.000 круна, Радивоју Симоновићу завештао је 1.000 круна, исто толико Мирославу Атанацковићу. Две деонице дао је Српској читаоници у Сомбору која данас носи његово име. Новосадској Саборној цркви оставио је 1.000 круна да се сваке године моли за душу његових најближих, а манастиру Крушедолу 1.000 круна да се сваке године на дан Архангела Михаила чита молитва за спас душе Ленке Дунђерске. Исто толико новаца опоручио је манастиру Раваница у Врднику да се сваке године на Видовдан моли за покој душе Јулијане Паланачке. Све остало је оставио Ленкином брату Гедеону Дунђерском". (М. Вуксановић)

ПЕСМАМА БУДИЛИ СРПСТВО Непотписани некролог појавио се у "Гласу Црногорца":
"И д-ра Лаза Костића нема више. Пошао је трагом Каћанског, Јакшића, Змаја и осталих другова својих, са којима је у почетку шездесетих година чинио лијеп сплет нашијех пјесника, који су својим умилним пјесмама гријали и одушевљавали млада срца и будили Српство... За ових педесет година он је дао српској књижевности врло много. Био је велики таленат, јаке књижевне културе, индивидуалан и плодан... То одушевљење га је довело на Цетиње, гдје је био уредник 'Гласа Црногорца' и његов боравак у нашој средини остаће драга и мила успомена свакоме од нас, јер је Костић и као човјек и као јавни раденик најљепше утиске међу нама оставио..."

Самртни Час Лазин збио се у саму зору, у петак 9. децембра (26. новембра) по старом календару.

Бечким српским сиромашним студентима оставио је своја три одела, а они су се уредно потписали на потврду коју им је издао др Милан Савић. У богатој кући остале су вредне слике Марка Мурата, Уроша Предића, Лазина биста коју је извајао Ђока Јовановић, златни сат са ланцем, сребрни ловоров венац...

Пред полазак у завичај покојника је опојао прота Михајло Мишић, а ту су уз српске студенте били и Ватрослав Јагић и Отон Хаузер. На првој страни "Слоге" објављена је тужна вест: "Српски народ има свог великог самртника".

"Мртво песниково тело враћено је из Беча, у недељу 11. децембра 1910, после подне, у Сомбор. Сахрањен је сутрадан. Упркос ружном времену - читаво време сахране, која је због погребног церемонијала трајала дуго, падала је јака киша - простран трг пред покојниковом кућом био је пун света. На опелу у храму Св. Георгија чинодејствовало је једанаест свештеника. Мртвачки одар красио је велики венац црвених и белих камелија, на чијим цртаним тракама је писало: 'Добром Лази - краљ Петар'."

У име Матице српске од мртвог Лазе, опростио се Стева В. Поповић, а у име Српске краљевске академије, историчар др Јован Радонић. Пред Српском читаоницом опроштајне речи је изговорио њен тајник, др Бранко Маширевић.

Остало је забележено да после овог говора "шест Бошњакових белих коња који су вукли кочије са покојником нису задуго хтели да крену испред Читаонице и упуте се према гробљу". Над отвореним гробом говорио је бечки професор Милан Шевић који ће после приметити: "Погреб му је био готово автоматски. И на погребу сам видео да тога човека још не разумемо".

Тако је Лаза покопан у понедељак 12. децембра 1910, у породичној гробници под бројем 522, где су раније сахрањене његова ташта, Јулијанина тетка Марија, супруга Јулијана, којима је Лаза "диктирао" посмртна мермерна слова. Остало је мало места и за њега, али на ужој страни црног гранита где је уклесано:

"Овде лежи

Др Лазар Костић

српски песник

рођен у Ковиљу 1841.

умро 1910. у Бечу".

Постављен је и рељеф у бронзи са ликовима Лазе и Јулијане, који је урадио вајар Јован Коњарек, професор Уметничке школе у Београду, све по идеји др Р. Симоновића.

Тако се затворио један маратонски крос и круг у коме има прометејског пркоса и ватре, дантеовског пакла, хамлетовских дилема, непојамне патње и врхунског очајања. Сви рачуни су измирени и све књиге враћене.

"Лаза Костић би био у 'туђем гробљу' у Београду, на Цетињу, у Новом Саду. У српској и црногорској престоници Лаза Костић је искусио бес моћника, у српској Атини омразу неистомишљеника. У Сомбору је нашао заклон" - пише Р. Стоканов.

Од тада равно сто година траје подизање споменика песнику који је у критици доживео "нови сјај", а о коме се надахнуто говори најчешће у годинама његових јубилеја.

По писању сомборске "Слоге" Српска читаоница је 1912. формирала Одбор, одредила локацију - мали парк код Коњовићеве улице - прикупила нешто прилога. Међу приложницима био је Костићев пријатељ још из црногорских дана краљ Петар И Карађорђевић који је послао 500 динара у злату. Ћерке краља Николе Анастасија и Милица послале су, из Петрограда, свака по 50 круна. Израђена је и скица за споменик, али је убрзо избио Први светски рат.

СлиЧно се десило и у другом покушају 1941. када је сомборски каменорезац А. Туцаковић по цени од 19.625 израдио постоље од јабланичког мермера. Четворогодишњи рат не само да је омео овековечење Лазе у камену него је, одмах по уласку мађарских окупационих снага, забрањен рад и одузета зграда Српској читаоници.

КРАЈ