ДОК о Ленки још круже легенде, много се више зна о песми коју је "изазвала", о њеној хронологији. Чак и о првом њеном помену, који се збио 1901. када је Костић од Матавуља тражио појединости о Дантеовој Беатриче и Петраркиној Лаури. Све почиње да се убрзава маја месеца 1908. када Костић из Сомбора одговара на писмо председника Матице српске Антоније Хаджића:

"Примио сам одлуку Књижевног одбора Матице српске од 24. априла (7. маја), којом је решио да се на свечан начин прослави 50. годишњица мога књижевног рада.

Молим вас пре свега да испоручите Књижевном одбору моју дубоку захвалност на великој почасти коју ми је наменио... Ради одлучена штампања свих мојих досадашњих песама, молим да Књижевни одбор одреди кога свога повереника с којим бих се ја могао договарати и погодити о свему што за то треба."

ТАЈНЕ У ДНЕВНИКУ Најинтригантнији рукопис у Костићевој заоставштини је, свакако, његов тајни дневник, нађен у песниковој соби, међу сликама и другим папирима. Он баца посебно светло и снажно кореспондира са песмом "Санта Мариа делла Салуте". Приређујући те тајне рукописе, писане на француском језику, Милан Кашанин је дао и њихов детаљан опис. Били су добро сачувани, али скоро нечитљиви. Писани су од 1903. до 1909, најчешће у кући песникове жене Јулијане Паланачки у Сомбору, брижно сакривани и чувани као најстрожа тајна.

Како је тај рад текао, видимо из касније преписке Костића и М. Савића, секретара Матице и уредника Лазине књиге Песама 1909. У њима Костић тражи успоравање штампања да би 22. маја 1909. опет проговорио о ономе што му је дуго стајало у срцу и у глави:

"Могло би се десити да напишем ону још не запевану песму којом сам мислио завршити."

Коначно, неизвесност престаје и Костић из Будимпеште 3. јуна 1909. јавља Савићу: "Ево ти моје завршнице. Коректуру ми пошаљи у Беч." Сада знамо да је песма у четрнаест строфа коначну верзију добила у будимпештанском хотелу "Хунгарија" где је Костић често одседао на путу за Беч. Знамо да је имала више верзија, а да је део њеног рукописа пронађен у песниковој заоставштини, заједно са посмртном листом Ленке Дунђерске:

"Међу посмртним хартијама песниковим била су се сачувала само три полутабака тога рукописа. Само један листић је исписан са обе стране; само један, онај расечени, писан је мастилом, све остало је писано оловком, доста читко. На једном листу, оном исписаном са обе стране, имају свега четири строфе Костићеве славне песме, и то строфа прва, шеста, четврта, претпоследња (тим редом). Већ то је поуздан знак да их песник није радио једну за другом, него сваку за себе", утврдио је М. Лесковац.

Мотив мртве драге, Ленке Дунђерске, главна је "тема" снова који су брижљиво записивани, иако се то име нигде и никада не спомиње. Из сна у сан, у кошмарима и еротским халуцинацијама, Костић "Дневнику" поверава своје најинтимније мисли, без задршке и без било каквих скрупула.

Када се већ разболео и одржао посмртни говор и штампао некролог драгом пријатељу Сими Матавуљу, свом Шими (1908), стигао је глас да је 22. јануара 1909, на годишњој скупштини, коначно изабран за редовног члана Српске краљевске академије и уметности. Лази већ није било ни до чега, посебно академских звања и почасти.

Неколико месеци пре Јулијанине смрти у октобру 1909. изашле су сабране Лазине "Песме", у издању Матице српске. У њима, први пут, објављена је "Санта Мариа делла Салуте". Од тада она је, уз Ленку, синоним за Лазу Костића, песника који се, поражен од свега, космичким криком обраћа венецијанској Богородици и спрема за сусрет са миљеницом:

Опрости, мајко света, опрости..

Интерпретације и анализе ове песме од тада не престају. У једној од најпотпунијих књига која се бави текстом и контекстом Лазине најпознатије песме, чији је аутор др Петар Милосављевић, показано је да је о "Санта Мариа делла Салуте" написано више текстова него и о једној другој песми икојег нашег песника. Од 1960. пише се цела једна библиотека, а само у једној деценији Милосављевић је избројао 15 значајних радова. Писано је са филолошке, биографске, структуралне, компаративистичке, стилске, версификаторске, психоаналитичке, симболичке и са идејне стране...

Оставши сам у пространој кући Паланачких, на главном сомборском тргу, обилазећи породичну гробницу у коју ће убрзо лећи, Костић је падао у депресију, разочарење коме нема лека. Књижевна критика готово да га је отписала, јавност грубо одгурнула, а драги пријатељи потпуно напустили.

Један од ретких др Радивој Симоновић, остаје уз Костића до последњег даха. Симоновић покушава да помогне саветима око обилне вечере:

"Бадава сам ја Лази често говорио да то не ваља, да тако чине лавови, да само увече једу кад улове што; али лавови живе само 20 година. Од пребогате вечере добио је пре времена оток јетре и дегенерацију срца."

Нису помогли брига и лекови др Симоновића. Очигледно је здравствено стање Лазино било озбиљно угрожено и крајем октобра Костић и његов лекар одсели су у омиљеном хотелу Цонтинентал. Прегледао га је чувени бечки интерниста професор Најсер и одмах сместио у Цоттаге Санаториум, у ИИИ павиљону, на другом спрату у собу број 86. Забележен је и овај призор о коме сведочи др Симоновић:

"Кад је са мном пошао у Беч, па кад га је у хотелу хтео да прегледа професор, Лази из недара на земљу испадне ”Сан Матере Божије”, а ја му га дигнем и дам. И у оставштини сам нашао један 'Сан Матере Божије'. Била је то јевтина, неугледна књижица, попут данашњих црквених календара, са којом ће Костић и отићи на онај свет."

Наставиће се