ПОНЕКАД је и сам Лаза уживао да излуђује полицајце приправнике који су га следили по сомборским буджацима, посебно по околним њивама:

"Кад је Лаза почео да трчи по ораницама, полицајац је наставио да га следи све док од изнемоглости, није пао на земљу. Лаза је тада стао, извадио марамицу и почео да брише зној са лица, а полицајац, задихан и уморан, приђе му и каже:

- Господине, молим вас, ви знате да вас ја морам пратити. Смилујте се на мене, немојте тако брзо трчати!

Пикантерије допуњава и овај детаљ виђен оком кочијаш Дуце.

"Сећам се једне вршидбе на Јулином салашу. Он је дошао по највећој врућини и, на наше чуђење, на њиви побио два кочића, доста удаљена један од другог. И док смо се ми смејали, скривајући се да нас Јула не види, господин Лаза је као луд трчао - од коца до коца! Шта је он то мерио и зашто је трчао - Јулу никада нисам питао. Рекла би ми сигурно, али ја сам се бојао да је не увредим. Јер, она је господина Лазу много, много волела", сећао се Душан Бељански (1883 - 1963).

УЗ РИБУ И ШАМПАНЈАЦ КОСТИЋЕВИ сомборски дани били су испуњени и честим вечеринкама са пријатељима, уз пикантна господска јела, а посебно се славило крсно име, дан Јована Крститеља. Тада је на трпези, уз послугу, "морало бити ајвара из Кладова и морске рибе више врсти, и најфинијег француског шампањца". Ту је обавезно било и печујско вино. Међу гостима, поред знаменитих Сомбораца, из Београда је често долазио Сима Матавуљ, са женом Лјубицом, а из Новог Сада Лазар Дунђерски и његови синови Гедеон и Ђока.

А да је Лаза био право чуђење, не само у Сомбору, него и у свету, уверава нас и Вељко Петровић. Он најпре истиче Костићеву отменост у одевању, и то у свим приликама:

"Одвајао се од уједначенога друштва, и по спољашњости и по понашању, и по навикама, и укусом и начином реаговања, чак и говором. И то одувек. Није се "ачио", није изигравао генија; он ни у тим ситницама није могао да се изједначи с масом својих суграђана. Сувише је духом и културом искорачио, па га је то ваљда повукло да и спољашњим знацима обележи ту своју јаку, изузетну индивидуалност. Напослетку, Л. Костић је био трагична жртва својих дарова и одлика. Остао је до смрти усамљен".

У Сомбору ће Костић написати своју тестаментарну књигу, анатомију дотадашње књижевности, на 453 стране, Књигу о Змају, а Јулијана ће бити њен спонзор - издавач. Штампана је у Сомбору 1902. када Костић још има снаге да потпуно наг "као од мајке рођен" чита и пише, понекад такав изађе и на терасу куће на којој данас пише:

"Звездама ћемо

померит путе,

сунцима засут

сељенске студе,

да у све куте зоре заруде

ЛАЗА КОСТИЋ

живео је и стварао

у овој кући

1895 -1910. године.

Лаза ће, не без примисли на своју "мртву драгу", са законитом супругом, или посве сам, посећивати монденске бање Карлсбад, Напуљ, Париз, путовати Европом, али често ићи и у Нови Сад, Карловце, Београд, Вршац. Све док гавран смрти није почео да облеће око Лазине главе и најближе околине. Најпре га је тешко погодила изненадна смрт Симе Матавуља 1908, а одмах следеће године умире и Јулијана Паланачки. У понедељак, 12. (25) октобра 1909. увече умрла је Јулча, у својој кући, таман навршивши 61. годину.

Нису помогли ни бечки лекари, ни др Симоновић, ни Лаза својим тешењима и саветима око исхране. За две године Јулине тешке болести, Лаза је показао да је пажљив и пожртвован муж:

"Лето је. Јесен се ближи - последња њена јесен - болује Јулча. Она можда и зна, можда и не зна шта сада долази; Лаза зна. Он седи крај њене постеље, на ниској фотељи, и чита јој Векфилдског свештеника, у преводу Лјубомира Недића. Да ли га она баш пажљиво слуша у том тренутку" - бележе хроничари последње тренутке два бића која је зближила и загрлила невоља и судбина.

Са највећим пијететом и жалошћу Костић ће сахранити своју супругу и заштитницу, поштујући све тачке тестамента. Остаће само прецизни рачуни о гробници, сахрани, цвећу, посетама гробу и трошковима одржавања успомене на једно благородно и честито биће каква је, уистину, била Јулијана.

А Сомбор, а Сомбор? Он је бар Костићу пружио заклон и гроб... Остали скоро ништа!

Професор др Драгиша Живковић је записао:

"Господин случај" све је, поодавно удесио, и Костић се приклонио тој неминовности. Имао је више него компликован живот, више низбрдице него узбрдица, коначно и "мртву драгу" и неостварену љубав у лику Јелене Ленке Дунђерске (1870 -1895).

Нјена метеорска појава, случајни улазак у његов живот и нагла смрт, за коју се осећао одговорним, уздрмала је сензибилног песника до те мере, да су те четири године Ленкиног присуства, 1891-1895, потпуно измениле његов живот, трајно обележиле његов земаљски век.

О фаталном сусрету са Ленком, бегу у манастир Крушедол и женидби, много је прећутано, из сасвим разумљивих разлога. Доста о томе говори и песма Госпођици Ленки Дунђерској у споменицу, написана у манастиру Крушедол 1892.

Те стихове је Ленка, сасвим поуздано видела, али их нема у кутији њених успомена. Коначно, нема ни кутије. Невидљива рука склонила је све материјалне доказе, можда и пикантерије, али су зато остале чаршијске приче и малограђанска умовања. Ленка је умрла од тифусне грознице, на рукама своје мајке у бечком хотелу "Бристол", 9. новембра 1895, непуна два месеца од Лазине женидбе са Јулијаном Паланачком, у Сомбору 22. септембра.

Наставиће се