ПОСЛЕДНЈА станица у Лазином бурном животу, са честим променама места и адреса, био је Сомбор. Раванград, како Сомбор зову староседеоци, подариће већ помало остарелом и измученом песнику најмирније и најсигурније дане, а он њему своје изузетно присуство, интелектуални и културни домет. Од тада је са њим, у њеној лепој и великој кући, на главном сомборском тргу, и његова верна супруга Јулијана Паланачки.

СТИПЕНДИЈЕ ЂАЦИМА ЈУЛИЈАНА је намеравала да се изгради српска православна народна школа у Соларском сокаку, где је имала кућу. Две друге куће - двоспратну у Великој улици и једну у предграђу Банат завештала је цркви св. Ђорђа "да се из прихода тих кућа сваке године по два ученика српске православне вере из Сомбора васпитавају и уче". За издржавање задужбине оставила је и 153 јутра земље.

Много раније, Лаза Костић је лета 1870. био на истом месту, у сватовима Косте Радуловића. Већ тада, мада му је било свега 29 година, био је познати песник и појава каква се не виђа сваки дан, посебно не у тако "ушушканим" срединама каква је била сомборска. Виделе су то многе радознале очи, а понајвише упамтила, за цео живот, Јулијана Паланачки, двадесетогодишња девојка из богате породице локалних велепоседника. Потајно се зарекла да ће овај "вечити младожења" бити њен или ничији. Како код Лазе све иде непредвидљиво, са низом успоравања и муњевитих обрта, жеља ће јој се остварити тек после 25 година.

Иако се није одликовала чак ни просечном лепотом, Јулијани се не могу одрећи две вредности: доброта и постојана упорност. Само таква психолошка конституција могла је да поднесе све препреке које су од почетка биле једина извесност у освајању наклоности потпуно равнодушног Костића. И док је Јулијана своју потајну заљубљеност најпре тајила, а касније поверила својим пријатељима и рођацима, Костић о томе није ни сањао...

Костићев биограф и пријатељ, Матичин дугогодишњи секретар, Милан Савић, бележи:

"ЈоШ пре свог одласка у Србију и Црну Гору испросио је своју будућу жену. Госпођица Јулка пристане радо и приволе тако и своју матер. После веридбе требао је Лаза вечерати код своје невесте, али се у кавани закартао, а кад се сетио било је већ девет сати, дакле доцкан. Он настави картање, а сутра рано ујутру пошаље невести киту цвећа и извину. Мати врати одмах обоје и поквари веридбу, на велику жалост своје кћери. Васа Пушибрк, боравећи у то време у своме родном месту, састане се још то пре подне с Лазом и упита га како је. Ех, како, одговори Лаза. Прокартао сам ноћас 150.000 форината! И оде даље."

Лаза се из Крушедола понекад писмом јављао својој жени:

"Ја сам се с Тобом венчао без икакве погодбе. То је било безазлено, то је довољан доказ да ме је на венчању водила више симпатија а никакав рачун. Али су последице брзо показале, да то није било мудро. Морам се погодити са матером. Јер онако како смо живили после нашега повратка с пута, тако се више никако не може."

То је било 9. новембра 1895. А у фебруару 1897, после материне смрти, Јулијана је, без Лазиног знања и присуства, оставила тестамент: уредила је да се од 4.000 форинти подигне надгробни споменик, породична гробница, а "све своје имање на уживање, и то полу сестри покојна ми оца Марији Паланачки, другу полу пак мом супругу Лази Костићу на уживање, а после смрти моје тетке Марије Паланачки целу сермију своју моме супругу да ужива, и обратно".

Лаза је наследио и сву уштеђевину из Сомборске штедионице, а то није био мали новац. Тако су, коначно, завршена материјална натезања која су годинама загорчавала Костићев живот.

О другим невољама из прве руке говори симпатични сведок, Душан Бељански, познати чика Дуца. Изванредна сећања стари кочијаш диктирао је у перо новинара Лјубе Вукмановића, дугогодишњег уредника "Дневника".

"Лаза се ретко кад возио фијакером - казивао је чика Дуца. - Кад је некуда путовао, позивао ме је: 'Хеј, деране, брзо дођи.' Ја бржебоље докасам и на фијакер ставим његове кофере, а он, не знам зашто вели: 'Иди момче, ја ћу полако пешке.' А ја шта ћу, непријатно ми да га не услужим, па му кажем: 'Госпон Лазо, изволите у фијакер. Што да се замарате.' Али га никада нисам могао наговорити, тај Лаза је био тако тврдоглав. Понекад, кад је можда био и љут, одговорао је срдито: 'Нисам ја стрвина да ме коњи вуку'."

Чика Дуцине приче допуњавали су и његови исписници Сомборци. Овога пута о Лази и полицији:

"На улици Лаза се за многе чудно понашао. Увек је некуда журио или трчао, понекад је чак и писао у ходу, а често је на тротоару изводио и гимнастику. Иде улицом, изненада стане и почне да прави чучњеве. Само то је било довољно да пролазници, нарочито жене са села и деца, прасну у смех - и побегну низ улицу.

Лаза, велики поборник спорта, није се на њих освртао, али му је такво понашање једном донело грдне непријатности. Кад је из душевне болнице у Баји побегао болесник, полиција у Сомбору добија налог да га тражи. Два полицајца, наоружана пушкама, приметили су Лазу и његово необично гимнастицирање на улици учинило им се сумњивим. Без много размишљања, ухапсили су га и на колима довели у полицијску станицу.

- Је ли било мука док сте га ухапсили? - упитао их је старешина пошто су му полицајци рапортирали да су 'ухватили оног из Баје'.

- Како да није. Ево, погледајте - рекоше му они углас и свом претпостављеном показаше модрице на лицу.

У истом је тренутку Лаза, кога је старешина познавао, гласно опсовао полицију и захтевао да га пусте.

- Е, глупаци једни! Зар не видите да сте ухапсили најпаметнијег човека у Сомбору?! - повикао је старешина чим је видео ко се налази у колима."

(Наставиће се)