СА монашком мирноћом Лаза је примио све оно што су му случај и завичај понудили као једино решење. После одласка са Цетиња, све је било недостижно - од службе у српском посланству у Паризу, места у Београду, катедре у Загребу што је желео. Лаза Костић је одлучио да се извесно време повуче у сремске манастире, тачније у знаменити Крушедол, и тамо, непланирано, остане најпре четири године, а после женидбе, још скоро годину дана.

У сенци тадашњих друштвених превирања одвијала се и лична песникова љубавна драма. Наиме, у току бескућништва 1891. године, током месеца јула и августа, Лаза је боравио у дворцу кума и добротвора Лазара Дунђерског у Чебу (Челареву), месту у коме ће се одиграти фатални сусрет песника и недостижне Јелене Ленке Дунђерски (1870 - 1895), образоване и најдаровитије ћерке велепоседника. Нјој је било тек двадесет година, а поети тридесет више.

На пријему, на који је био позван, уз један клавир на коме је Ленка заносно свирала, одвијао се флерт после кога Костић никада неће бити онај стари, онај исти. На неколико језика, пре свега немачком и француском, који лепој и танкострукој Ленки нису били страни, одвијала се конверзација која је запалила искру забрањене љубави.

МАТАВУЛЈ МЕЂУ ГОСТИМА НАТЕЗАНЈА око Костићевог повратка у Сомбор наставила су се све до средине или почетка друге половине 1896. године. „До правога и потпунога његова пресељења у Сомбор дошло је тек после смрти Јулчине матере, а то се десило 17. јануара 1897. Од тада почеће Костићу долазити у госте у Сомбор и његов најинтимнији пријатељ Матавуљ“.

У току тог лета Лаза Костић је у шетњама око дворца боље упознао своју кумицу, као и прилике које су се одвијале око миљенице Ленке, драгуља породице Дунђерских. Допрли су до песника и гласови о могућим младожењама којима је он, безрезервно, придружио и свог пријатеља Николу Теслу. Када је то саопштио Ленки, добио је одговор који га је ошинуо као муња. И сама Ленка, опчињена песником, одговара да би могла да се уда једино за човека као што је он а да таквог није упознала нити за њега чула.

КостиЋ је био свестан не само разлике у годинама, патријархалне средине, строге личности Лазара Дунђерског, него и свог шекспировско-античког етичког кова. Бира повлачење, најпре у себе, а онда, као неку врсту самокажњавања, бег у манастир и чување тајне иза дебелих зидова конака. А да се ту нешто велико десило, говоре и каснији догађаји: Лазина женидба, по наговору самог Лазара Дунђерског, за Јулијану Паланачки (Сомбор 1849 - Сомбор 1909) и Ленкина напрасна смрт, на рођендан 1895. године.

Лаза Костић добија нову адресу: последња пошта Марадик, станица Бешка, за телеграме Бешка - Крушедол.

Боравећи у срцу манастирске тишине, у мрклој тами толиких ноћи Костић снује своју лабудову песму. У Крушедолу треба тражити клицу будућег Дневника и срж ритма и музике Санта Мариа делла Салуте.

После силних перипетија и познанства које је трајало 15 година венчавају се у Сомбору Јулијана Јулча Паланачки и др Лаза Костић. За све је требало приволети ташту Ану Марију која је петнаестак година била против песничког зета. На венчању деценије сведоци су били, са младожењине стране, Лазар Дунђерски, велепоседник новосадски, а са девојачке Јован Лалошевић, велепоседник сомборски. Венчао их је Јован Момировић, парох сомборски, у храму Св. Великомученика Георгија, недалеко од будућег Костићевог дома.

Младенци су, збирно, имали тачно сто година, а пропао је сваки покушај забашуривања овог несумњивог податка. Упркос свему, брачни пар креће на медени месец и то преко Трста у Венецију. Но, само за три месеца у „девојачкој кући“ Лазин положај постаје неподношљив:

Са својим аристократско немирним манирима Лаза није пасовао у обичну грађанску кућу где живе прозаични људи као што је била његова пуница. Овој није било право што Лаза сваку ноћ после поноћи чита па онда ујутру преспава доручак и касно устане. Кад му је пуница једаред око поноћи љутита устала па узела лампу испред Лазе и у мраку га оставила, Лаза сутрадан остави и пуницу и жену и отиде опет у Крушедол“ - сведочи из прве руке др Симоновић.

Убрзо је стигла најстрашнија вест: у среду, 8. новембра по старом, а 20. по новом календару 1895, на светог Аранђела Михаила, на свој рођендан, у Бечу је преминула Ленка Дунђерска. Тих дана му о томе пише и сама Јулча:

Сад је баш била М. Коњовић код нас па нам донела (не знам да ли је истина) жалосну вест да је наша, твоја паметна кумица Ленка Дунђерска у тифусу умрла“.

О томе шта је Ленка Лази, добродушна Јулча није ништа знала, чак ни наслућивала, а дубоко потресени Лаза је из Крушедола отишао на сахрану у Сентомаш - Србобран о чему ће, касније, писати супрузи:

Ја сам већ недељу дана у Новом Саду.

Био сам на погребу Ленкину.

Ни рођена сестра јединица није ми милија била од ње.

Можеш мислити како ми је. Црн ми је цео свет.

Сутра идем у Крушедол и мислим тамо остати до Божића, па онда ћу морати у Загреб. Збогом! Твој Лаза.“

Манастир Крушедол остаће и у Лазином тестаменту, писаном у Бечу, 10. новембра 1910. Ту је овековечено да је Костић оставио „манастиру Крушедол и Врдник - Раваници легат, свакоме по 1.000 круна да се сваке године чита молитва за спас душе онима за које је он желео“. Тако су се установила звона за Ленку и Јулијану. О томе се старао Гедеон Дунђерски као главни наследник покојног др Лазе Костића и др Радивој Симоновић.

Да ли су, и докле, звонила звона за спас душа Ленке и Јулијане, поуздано се не зна. Данас би могла да звоне за душу и Лазе Костића! Бар у Крушедолу, и бар на годишњице његове смрти. Био би то један од начина враћања заборављеног дуга...

(Наставиће се)