О седам црногорских Лазиних година постоје најопречнија мишљења. Од наглог доласка до мистериозног одласка, од књижевног рада до политичког деловања, од уређивања новина до новинарског аргатовања. Једно је јасно: Лаза се нашао у потпуној беспарици и политичкој немилости, и то са највишег врха, те му је позив са Цетиња био судбоносни зов, али и егзистенцијални спас.

Штури подаци говоре да је Лаза на Цетиње стигао крајем јуна 1884. године. Понуда за уређивање "Гласа Црногорца" потекла је од самог књаза Николе И Петровића (1841 - 1921), а до Лазе стигла преко пријатеља, "пропалог песника" Јована Поповића.

Како је изгледао тај први сусрет, у знаменитој "Локанди", кафани и хотелу, Сима Матавуљ (1852 - 1908) записује:

"Сјеђаше гологлав, главом окренут према прозору, са једним оком зажмуреним, другим избаченим, као гађач који је сву душу и сву снагу прикупио у једно око. Доручковасмо заједно. Испричах му потоње знатније догађаје, које је углавном знао и који га занимаху - свадбу кнеза Петра, књижевна посијела на двору, приказ Балканске, Максима, оснивање Црногорке, Павловићева и моја обајанија, по штогод из дворске и пријестоничке хронике, а најпослије и што се о њему говорило".

На Цетињу, се тада почела скупљати дипломатска елита и градити посланства. За Лазина времена све је то још било по кућама, а домаћинстава није било више од 200 и становника више од 1.500.

О том првом периоду аклиматизације Матавуљ помно бележи:

"За дуже времена Лаза је био приједмет опће пажње. Кнез и кнегињице често га позиваху; млађи Петровићи, Пиге, дипломате, сва остала интелигенција, купљају се око њега. Становао је и хранио се у Локанди. Лијегао је доцкан, устајао доцкан. Готово цијело вријеме до подне пролазило му је у тоалети и доручку; послије подне у картању; пред вече у вратоломији, јер његове шетње бјеху права вратоломија по брдима цетињским".

Сам књаз је био амбициозан државник и још самоуверенији песник и драмски писац који не само да је хтео да "надњегоши Нјегоша" него и сву драмску класику. Нјегова околина, одани дворски службеници и свештеници (поп Јово Сундечић) потпуно су га уверавали у ту опасну заблуду.

Лаза не само да је био вршњак књажев него и његов "побратим по перу" коме је овај дуго вагао улогу коју ће му дати као свом госту, али и чиновнику. Иако је Костић био задовољан пријемом, о чему је одмах писао пријатељу Миши Димитријевићу, наде су се брзо изјаловиле. Тек после скоро годину дана, средином јула 1895. Лаза је обавештен да је постављен за уредника "Гласа Црногорца", званичног органа Књажевине, са платом од 100 фјорина месечно и са додатком од обезбеђених претплатника.

КАНДИДАТ ЗА КОЧИЈАША
ПРЕ пута у Црну Гору листа Костићевих заноса и "низбрдица" постала је повелика. Ишло је дотле да огорчени Лаза јануара 1879. пише из Беча пријатељу Јовану Бошковићу: "... ако за који дан не добијем друге прилике гледаћу да се докопам кочијашке службе код бечког трамваја, но како ни то не иде без протекције, а ја нисам у состојанију исказати кочијашку прошлост, не верујем да ће ме та бува ујести".

Прву горку пилулу Лаза је попио када је, по налогу и о трошку књаза, морао да напише приказ на његову драму Балканска царица и објави га 1885. године, додуше под псеудонимом Риензи, у бечкој "Новој слободној преси". Специјално због тог деликатног задатка, до кога је књазу било изузетно стало, Лаза је добио плаћено одсуство, успут обављајући и неке мутне политичке послове о којима су реферисали бечки и српски жбири, показујући тиме да Костићу никада до краја нису веровали.

За драмско дело свог послодавца Костић није, свакако, могао да каже да је генијално. А управо то се очекивало, тим пре што су други то говорили на сва уста и писали где су стигли.

Упркос похвалама, књаз Никола није био задовољан, као да је одмах прозрео и Костић је добио први минус, али и доживео пад на лествици очекиваних дужности. На страну то што је и сам Лаза играо улогу војводе Лала и у специјално шивеној црногорској ношњи изговарао два три стиха и доживљавао аплаузе на отвореној сцени на Цетињу, али и на гостовањима:

"Кад се Лазо појави у гомили фигураната, кнез јако закуца сабљом, сви чланови кнежевог дома запљескаше, гомила у дворници стаде викати: 'Живио Лазо!' Стасити, чупави, немарни Лазо, у ново-новцатом, златом везеном војводском руху, са сабљом о бедрима, чкиљаше једним оком на публику, као да је броји и да јој се чуди. Павловић се наљути и викне му иза кулиса: - 'Та поклони се, човече!' Лазо мрдну главом и у највећој тишини изрече, као преко воље, оно њеколико ријечи".

Сам књаз је био врло деликатан и никада директно није говорио о ономе што је предмет спора. Не само да је био главни уредник него и опрезни цензор листа за који је Лаза једном признао, али у писму, "да не вреди ни по луле дувана".

Како је дошло до Лазиног именовања, сведочио је Сима Поповић:

"Једном у двору...рече Књаз Лазу: штета би било и за тебе и за српску књижевност, да те вежем у канцеларију. Боље овако: да ти ја дам годишње, докле си жив, 3-4000 флорина, ако ти је мало не жалим и пет и шест хиљада, и не тражим ништа од тебе, него само да пјеваш и пишеш. Је ли ти право? Лазо га је хладнокрвно слушао, није ријечи одговорио, онако сједећи, само му се главом поклонио. Књаз није више ни ријечи проговорио о томе ни тада, ни доцније..."

(Наставиће се)