У ЈЕСЕН 1873. Лаза Костић је у Тителу изабран за посланика Милетићеве странке у Угарски државни сабор. Свој први говор, из ината Мађарима, почео је на српском језику. О том догађају Станислав Винавер казује своју домишљату реч:

"Први посланик развојачене Шајкашке на Угарском сабору постао је њен велики и славни син Лаза Костић. Кандидат Милетићеве Народне странке, Лаза Костић, добио је 1.180 гласова, а кандидат угарске владе и српске јерархије, Ђорђе Поповић Даничар, накрмио је, уз све притиске, само 97 гласова. Тадашње новине пуне су тријумфа Милетићевог, тријумфа народне свести, тријумфа Лазе Костића. Из тих пожутелих листова допире до нас и данас громогласно и пркосно. 'Живео Милетић! Живео Лаза Костић!'

'Ја сам био увек уверен да оне који су посветили свој живот народу, народ никад заборавити неће' - говорио је Шајкашанима Лаза Костић. Тим речима он је потпуно и до краја обележио свој став; он служи народу, и то као песник, драматичар, као писац, као новинар и јавни радник. То му је сва служба."

Пркос у Пешти Винавер, пак, објашњава:

"Први говор у Земаљском сабору у Пешти Лаза је почео пркосно на српском језику; немир, бура негодовања, председник одгађа седницу. Треба замислити тај Пештански сабор, те Мађаре пијане од чудне лингвистичке мегаломаније која је мађарски језик прогласила за величанствено културан, а рацко (српско) наречје за назадно и застарело, варварско. По идејама тих неизлечивих шовиниста, које нам није тако лако чак ни разумети, кад се узме у обзир скромна улога мађарског језика у европској култури (језика који не припада индоевропској породици): "народности" угарске круне имале су само да се радују што им се даје прилика да се потчине, вишем, лепшем, културнијем и слађем језику мађарском, језику државе и државности. Мађарски идеолози те врсте збиља су веровали у неко хималајско преимућство њихова језика над језиком српским, румунским, па чак и немачким!

ДАО МАНДАТ ПРИЈАТЕЛЈУ НЕВОЛЈЕ по Лазу су почеле онога тренутка када је Милетић, његов лидер са којим се неће увек слагати, неочекивано доживео пораз у свом башаидског округу. Тада је у "Застави" осванула Лазина молба:
"Ви сте мене, браћо, и по други пут наменили за посланика за земаљски сабор. Ја сам онда примио те ваше часне намене. Но међутим је наш родољуб и вођа српске народне странке др Светозар Милетић против сваког нашег очекивања у Башаиду напуштен. Према томе не могу а да вас не замолим да ме опростите понуђене ми намене, не сумњајући се нимало да ћете сви једнодушно прионути уз нашег првака, а мога пријатеља дра Светозара Милетића."
Милетић је на изборима 11. 8. 1875. сигурно победио свог противкандидата.

После паузе у сабору, Лаза опет отпоче српски: 'Славни саборе'. Опет граја - и тек онда настави на мађарском, који никад није потпуно савладао. У дебати о народностима Лаза је тражио 'американски устав'. У том случају - рече он - народности неће ни тражити да им се законом јемчи слобода језика, као што то не пада на ум ни Американцима када употребљавају енглески државни језик, да им се законом гарантује и њихов рођени. Велики Лазин говор о мађарској уставности (6. јуна 1874) кипти од ироније на мађарске претензије, да Мађари малтене нису претекли и саме Енглезе у парламентаризацији."

У сенци тих бурних превирања, која су се одвијала и по познатим новосадским кафанама ("Бела лађа", "Код камиле"), где су Милетић, Костић и омладински прваци били трн у оку актуелној власти, одвијале су се закулисне игре, уз неизбежне тајне и јавне жбире. Упркос свему, Лаза је у Новом Саду 1873. издао прву збирку песама Песме И, а већ следеће године и Песме ИИ. Уз све то Костић ће, игром случаја, постати и наш први прави позоришни критичар. Остаје као куриозитет прве врсте чињеница да се за његовог „Максима Црнојевића“ ни у једном од три извођења нису нашли критичари, да је сам Костић, на наговор самог управника Антонија Хаджића (1831-1916), сам себи писао рецензију!! И то је позоришни живот тадашњег Новог Сада! И то је однос према Лази Костићу!

Још једном ће Нови Сад, "Атина српска", показати своје право лице у односу према песнику коме дугује много и онда када тога није уопште свесна. Када је, бежећи из црногорског крша, после седам година, стигао ни из чега - "повратак у Нови Сад није решавао ништа; са лошег, доспео је у стање још горе".

Младен Лесковац, у недостатку поуздане и прецизне Костићеве биографије, тај период овако резимира:

"Посматран из ситне и ниске перспективе и простаклука истинитих и још пре апокрифних анегдота, савременици су створили о њему потпуно искривљену и лажну представу, безмало гротескну и карикатуралну, као да би збиља био мало и ћакнут. И деца су трчала за њим и изругивала се. Сви су видели да се облачи друкчије но сав нормалан свет (воли неке шарене, од вунице плетене, широке кравате лабаво везане око ниског оковратника, који разголићује врат, а носи велурни прслук боје труле вишње, згужвани шешир у джепу); јури гологлав са огромном косом, оретку браду и бркове час пушта час брије; запањује својим спорташким подвизима а саблажњава добрим апетитом; дугове прави лако а враћа тешко; има три или четири држављанства, а не зна које му је право и да ли га уопште има; човек издвојеног мишљења, у потајном је и прећутном неслагању са свима - све тако некакве тривијалне трице, али такође и узнемирујуће недоумице.

О правој природи и сложеном карактеру тога даровитог човека знало се мало, а био је очигледно другачији но што је изгледало на растојању. Данас је немогуће све то видети јасно."

(Наставиће се)