ЛАЗА Костић је веровао у начело лепоте као основно начело. Но, са лепотом, повезана је и трагика, а трагични су и сви врхунски домети човечанства. Коначно, и сам човек је једна трагедија. О томе је Лаза оставио потресно сведочанство, јер међу његовим песмама најмање је радованки а понајвише тугованки.

Голубије ћуди и доброг срца, Лаза је био алтруиста који је мало марио за ствари материјалне, посебно за наслеђено имање, о чему су се старали његови другови. Чак је уступао и свој посланички мандат пријатељима. Добро се није увек добрим враћало. Лаза ће убрзо осетити најгору врсту издаје, потискивања, до стављања у запећак и потпуног бојкота и изолације.

Блиставо образован, са знањем седам-осам језика, прави Европљанин, Лаза је био у сваком смислу далеко од тврдоглавог традиционалисте, а ипак снажно наслоњен на њен витални део, на могућност нових калема. Сам је говорио да гуслари немају више шта да кажу, да је њихово певање једносмерно, те да гусле треба мало окачити о клин да се "одморе". О том мисаоном кругу у коме се нашао зачарани песник, најобразованији експериментатор и новатор, онај који није изабрао ниједан од дотадашњих путева, Станислав Винавер (1891 - 1955) каже:

- Рекли смо: народна песма (лепота, правда, морална светлост); народни језик (дубине, прадубине); српско јунаштво; укрштај. Сад додасмо судбоносну реч: геније. Реците, ако хоћете подругљиво, и "ђеније". Донекле смо оцртали чаробни круг у који је уписан велики српски омладински песник Лаза Костић. Круг је потпуно затворен. Он се бунио против свих овешталих појмова, хотећи да схвати и оне друге, и оне треће. Да схвати целокупно човечанство, као његов ненадмашни узор - Шекспир. А ипак, на крају крајева, био је приморан од сопственога надахнућа и сопствене будне свести да покуша засужњити чак и Шекспира - у своје рођено Српство. Српство је Лазин круг.

Уистину, Српство је Лазина суштина и врлина, али и коб. У свему томе он иде толико далеко да понекад и инаджијски пркоси свету и боговима, а мученику и носиоцу ватре, митском Прометеју, Лаза ће посветити чак две песме. Нјегов Јадрански Прометеј је од те горе лист, од те "песмине", како би рекао сам песник:

На хладне груди

стене прикован

Прометеј српски,

пригрливши кам,

на распетију мре вековиту.

Какав је грех те вечно

с њега мре?

Нек рече Сила,

нека каже Власт;

"Какав је грех?

- Што хтеде све да сме!

Слободу хтеде,

хтеде сунчев жар:

а сву слободу

за се треба цар!"

И Лаза је хтео "све да сме" и онда када је знао да свако претеривање, познати грчки хибрис, води директно у трагедију. Од хибриса пате и многи Лазини драмски јунаци, а недостатак уздржавања и безобразлук, слободније речено, биће узрок њихове брзе трагедије и пропасти сваке врсте.

Но, иако је о хибрису учио од великих грчких класика, Лаза за све то није много марио. Не само што је хтео да "надмудри богове" него је покушао да "надшекспири Шекспира".

После пештанског доктората одбрањеног 15. маја 1866, Лаза је почетком септембра исте године изабран за професора Новосадске гимназије где је предавао латински, немачки и ботанику. Био је прилично немаран као свугде и у свему. У Годишњаку Матице српске из 1936. записано је и ово:

ЗДРАВИЦА ЗА ЗАТВОР
ЈЕДНА Лазина здравица, одржана у Београду 9. августа 1872. на свечаном проглашењу малолетног Милана Обреновића за кнеза, стајала је Костића истражног затвора у Будимпешти у трајању од пет месеци. Неуморни шпијуни су јавили да је песник заносно наздравио уједињењу свих Срба, оптужен је за велеиздају, а на робији је испевао познату песму Међу звездама (Вилованка). Због недостатка доказа све се завршило у јануару 1873.

"Лаза Костић као наставник није био довољно сређен. Како је од ученика тражио више него што је прописано, они су прибегавали суфлирању, а Костић, замишљен, не би то опазио."

Треба знати да је Костић, посебно на наговор блиских пријатеља, већ био добро упливао у књижевне воде и да је управо 1866. у Новом Саду објављена његова младалачка трагедија ”Максим Црнојевић”, иако је написана још 1863. године. Те године је штампао и расправу ”Ромео и Јулија” - једна глава из Шекспирове библије. Није зато тешко претпоставити разлог професорове оставке и дефинитиван одлазак из просвете. Већ 1867. Костић више није професор, "одао се сасвим другом бурном позиву: политичког раденика, патетичног новинара, омладинског агитатора, остајући, наравно, првенствено песник који верује у највећу мисију поезије за буђење народне свести, за стварање духовне основе народном јединству и ослобођењу" (С. Винавер).

Било је то време великих политичких превирања, престанак периода "глувог доба", од 1848. до 1860, прегруписавања на политичкој сцени. Изиграни од бечког двора, више пута, и бројним поводима, Срби се силом прилика "окрећу" Пешти и Мађарима. Одлуком цара Фрање Јосипа од 27. децембра 1860. укинути су Војводство Србија и Тамишки Банат. Они су присаједињени Угарској "на основу државноправних претензија ове краљевине на споменуте области".

Ова нова струјања и заокрети на политичкој позорници донели су и сасвим (не)очекивана померања у територијално-културном погледу. Оно што су некад били Беч и Пешта, па и Сремски Карловци, сада постаје Нови Сад. Ако је икада био "српска Атина", Нови Сад је то био управо у том периоду.

Окосница свега била је Уједињена омладина српска, основана у Новом Саду на скупштини одржаној од 27. до 29, августа 1866. Нјој је свом душом и срцем припадао и Лаза Костић, као њен истакнути члан и, касније, лидер.

(Наставиће се)